Posetili smo prijatelje iz Reflektor teatra na sedmi rođendan njihove prve predstave Muškarčine i njeno jubilarno, 133. po redu, izvođenje 26. novembra. Ovo je bio povod za rođendansko slavlje, ali i razgovor glumačke ekipe s publikom, kao i naš razgovor sa glumcem Urošem Novovićem o misiji teatra, dosadašnjim i budućim projektima, kao i budućnosti „muškarčina” u Srbiji.

„Bilo kuda, Muškarčine svuda” – razgovor sa glumačkom ekipom

Na razgovoru sa ekipom, publika je čula više o samom procesu pravljenja predstave, koja je nastala iz programa „Budi muško”, nevladine organizacije Centar E8, koja se bavi radom sa mladima. Ekipa se osvrće na svoja, uglavnom izuzetno pozitivna, iskustva igranja predstave u Švajcarskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Austriji, ali i celom regionu. Desetorica mladih, od kojih tada niko nije bio profesionalni glumac, odabrani su na audiciji i imali zajedničke radionice na kojima su se upoznavali, čitali knjige, ali i gledali predstave i filmove, koji se bave relevantnim temama. Režiser Vojkan Arsić i scenaristkinja Minja Bogavac odlučili su da konačni rezultat bude pozorišna predstava, na kojoj je ekipa zajednički radila pet meseci, zbog čega su i koautori predstave. Navode da su u tekstu iskorištena njihova lična iskustva i intimne priče o odrastanju njihove generacije, zbog čega se i hronologija opisanih događaja završava 2012, kada se desila premijera u Bitef teatru. 

Mi najviše volimo, i mislimo da ima najviše smisla, igrati ovu predstavu za mlade – najbitnije nam je da predstava komunicira sa njima, jer smatramo da na taj način možemo na neke stvari najbolje da utičemo.

– Đorđe Živadinović Grgur o ciljanoj publici

Rastko Vujisić: Ova predstava može da izazove dve emocije: da se neko saživi sa time, da sedne razmisli, ode kući i nastavi da razmišlja o tome, pa izvuče neke zaključke. Druga je da ta osoba dođe u konflikt sa samim sobom, obzirom na to da „čačkamo” u neke teme koji nisu lagane za čuti, a oni kojih se tiču sede u publici. Naročito ako su u masi, pribegavaće nekim nasilnijim merama.

Uroš Novović: U Puli smo igrali u pozorištu i svi su rekli: „Čoveče, ovo se i nama desilo.”

Ekipa predstave o iskustvima sa izvođenja

Uroš Novović o mladima, pristupačnosti pozorišta i menjanju društva

Kultur!Kokoška: Čuli smo kako su se desile Muškarčine, ali otkud Uroš u celoj toj priči?

Uroš Novović: Ja sam se sasvim slučajno prijavio – moj kolega je čuo za kasting za predstavu koji se desio 2012. godine. Baš sam bio srećan kada sam dobio ulogu, jer je nisam očekivao. Minja i Vojkan su bili jako prijatni na tom intervjuu, tj. kastingu. Cela ekipa je sjajna.  

K!K: O čemu ste pričali, šta su vas najviše pitali?

UN: Razgovarali smo o tome čime se bavim, ali i o mojim stavovima o nasilju i svemu što se događa oko nas. Posle par dana sam dobio poziv za radionicu i čini mi se da mi je to prekretnica u životu. Tada još uvek nisam upisao akademiju, a pozorištem sam se amaterski bavio preko deset godina. Na radionice smo otišli u Vojvođanski kulturni centar, tačnije nekadašnju kuću Darka Šarića u Sremskoj Kamenici, koju je zaplenila država.(smeh)

Na radionicama smo pričali o svojim iskustvima, o odrastanju, o tome šta su nam stariji govorili i kako su se ophodili prema nama, naši očevi braća, komšije, prijateljii. Šta su očekivali i šta društvo očekuje od nas da bi smo postali pravi muškarci – „muškarčine”.

Tu su bili Vojkan, Minja, Ivan Stojiljković i nas desetorica koji smo primljeni. Minja je to sve sklopila i kad smo se vratili u Beograd,  malo vremena nam je trebalo da napravimo predstavu jer smo je poznavali u srž –  već je bila deo nas.

K!K: Kako ste tada reagovali na očekivanja drugih? Da li se sada nešto promenilo?

UN: Dok smo odrastali, često smo, verujući im, pratili sugestije i rešenja drugih, čak i kada su nam delovala nelogično. U nekom trenutku sam počeo da razmišljam da li je to ispravno ili ne. Istakao bih, kao bitnu stvar, da su me ova predstava i ceo njen proces ohrabrili da više verujem sebi i vlastitoj intuiciji.

K!K: Svi želimo da se nekako uklopimo u zajednicu. Kako izaći iz društvenih šablona koji ti ne odgovaraju?

UN: To uopšte nije lako i baš o tome govori predstava. Kad sa toliko strana dobijaš iste informacije, počinješ da ih prihvataš, nesvesno počinješ da se tako ponašaš. Ako želiš i imaš potrebu da nešto drugačije promisliš ili uradiš, neizbežno ulaziš u sukob – prvo sa samim sobom, pa onda sa okolinom. U nekom trenutku je moguće i da te okolina u potpunosti odbaci i tu pitanje identiteta postja ključno: da li ćeš istrajati u tome da budeš ono što ti je logično i prirodno?

Ako pojedinac odluči da bude deo nečega što mu je svakodnevno prikazivano na ovaj ili onaj način na ulici, školi, ckrvi, internetu, tu se gubi njegova individualnost i lično osećanje čoveka o tome kako on vidi sebe i svoje ciljeve. Budućnost? Svako od nas ima budućnost u individualnosti ili slepoj pripadnosti masi.

Rastko Vujisić o budućnosti „muškarčina” na Balkanu

K!K: Klinci koji su rođeni kada ste krenuli sa predstavom sada su već u školi, to je značajan vremenski period. Koliko je sama predstava evoluirala i koliko se razlikuje prvo i ovo sada, 133. izvođenje? Kolika je razlika u tome šta je značilo biti muškarac u 2012. i danas, u 2019, ako ima razlike?

UN: Ima razlike. Posle mnogo razmišljanja o tome kako  utičemo na svoju zajednicu, nakon što odigramo ovu predstavu, shvatio sam da ako makar jedan čovek ode kući razmišljajući o obrađenim temama – već smo uradili dovoljno. Jedini način na koji mi možemo da probamo da promenimo nešto je da osnažimo pojedince. Na primer, 2012. godine nisam toliko verovao u sebe, ali sam od ekipe dobio podršku i razumevanje koju mladi muškarci retko dobijaju i video na koji način utičemo na ljude. I mi smo, u međuvremenu, odrasli i sada smo sigurniji da loše stvari možemo da promenimo.  

K!K: Kako približiti pozorište ljudima koji nisu uobičajena publika, tj. kako da se angažuju ljudi kojima je to najpotrebnije?

UN: Ljudi danas retko odluče da dođu u pozorište, pogotovo mladi, ali ne zato što ne žele, nego to nije kultura koja se neguje. Najbolji način je da dođu grupno. Kada jedan povede ekipu na predstavu ili makar jednog drugara, stvari se odmah menjaju – pozorište postaje „kul”. Veza pozorišta i publike se samo tako i postiže, zahvaljujući okolini. Danas neće niko naprasno odlučiti da dođe u pozorište, niti  početi da razmišlja o nekim pitanjima, dok ne naiđe na problem i neko ga usmeri.

K!K: Da li misliš da mladi možda ne dolaze jer ne osećaju da im se pozorište uopšte obraća? Čini mi se da dolaze u Reflektor, primarno, jer im ne govori sa visine.

UN: Uvek postoji ta priča u narodu kako mladi ne valjaju, kako svi pogrešni, ne znaju šta rade, niti da se ponašaju. Čini mi se da polazimo od posledica, a ne od uzroka – uzrok da je neko nas vaspitao, da smo odrasli u nekom okruženju koje je uticalo na nas. Porodica je deo sistema i to najbitniji, ona predstavlja usmeravanje i podršku. Kada kažem porodica, ne mislim to samo u klasičnom smislu, već  mislim na ono mesto gde se osećamo sigurno. Mislim da je način koji koristimo pravi – komuniciramo sa ljudima i trudimo se da nikoga ne isključimo, čak nekada i očekujemo neke odgovore.

Društvo se služi bezobraznim trikovima da ih diskredituje, a mladi su gnevni jer nose teret koji nisu želeli niti ga zaslužili, a uz to ne postoji toliko sadržaja koji bi ih naterao da komuniciraju i shvate da problem nije samo u njima.

K!K: S obzirom na to da se trenutna postava razlikuje od prvobitne, a i da ste koautori predstave, koliko je ta promena uticala na sadržaj?

UN: Nije se puno stvari promenilo. Samo je Rastko došao i doneo novu energiju koja znači grupi, u svakom smislu. U poslednjoj sceni u predstavi smo pričali o tome šta nas povezuje, o segmentu sa istorijskim sledom, o tome koje je to tačno društvo u kome živimo koje je iznedrilo mlade muškarce kakvi smo mi sada. Pitanje je da li bi se stvari drugačije dešavale da su okolnosti drugačije. Tokom našeg odrastanja, dešavali su se ratovi i mi nismo ništa posebni u tom smislu, već po tome što o svemu otvoreno govorimo

K!K: Film Pored mene, koji je takođe proizašao iz rada Centra E8, se bavi temama koje se smatraju kontroverznim u srpskom društvu, a dobro je prihvaćen kod publike, najviše mladih. Šta misliš zašto je tako?

UN: Film govori o nasilju među mladima i u školi, koje mi vidimo takvim kakvo jeste danas, a uveliko potiče iz porodice – ti klinci se nisu rodili kao nasilnici. Pitanje je kako ćemo se iz straha ophoditi prema nekome. Strah sprečava ljude da vide svet mnogo šire i ključ je manipulacije i nametanja ideja.

K!K: Mnoge stvari se stavljaju pod tepih, tek kada se počne govoriti o nekim temama, vidi se da ipak postoje ljudi koji žele njima da se bave.

Postali smo svesni da postoje problemi. Možda će rešavanje tih problema uticati na nas, možda će to promeniti naš identitet, ali više se ne osećamo sigurno, pokrećemo stvari o kojima nismo ranije razmišljali.

UN: Mora se nešto promeniti, ne može se večito stavljati pod tepih – uvek se dešava taj neki krug, ljudi trpe nezadovoljstvo, pa dolaze promene.  Kada samo izbacimo te stvari iz sebe osećamo se bolje – previše trpimo, mi smo kao tempirana bomba, a tako vaspitamo i decu.

K!K: Da li više na taj način vaspitavamo mušku decu? Učimo ih da postoje manje i više prihvatljive emocije.

UN: Čini mi se da uopšte nije u pitanju samo odgoj muške dece – i žene se uče da su muškarci prosto takvi i da potkrepljuju njihova ponašanja, a muškarci da je njihovo ponašanje validno.

U našem radu bilo kakav pokušaj cenzure nema nikakvog smisla – svako može da sa predstave izađe kad god želi, ako mu se nešto ne dopada. Svako ko ima ideju da cenzurom može nešto da sakrije ili ukloni, uveliko se vara. Korisno je i pogledati koji su istorijski bili mehanizmi koje vlasti koriste da manipuliši javnošću i prema tome shvatimo u kakvom sistemu se nalazimo.

Đorđe Živadinović Grgur o pokušajima cenzurisanja predstava Reflektor teatra

K!K: Sličnom temom se bavi i predstava Crvena: Samoubistvo nacije. Bila sam malo skeptična pre prvog gledanja, jer govori o nasilju nad ženama i njihovom ućutkivanju, ali u glumačkoj postavi su samo muškarci. Ipak, to je na kraju iz nekog razloga samo pojačalo poruku. Zašto je to tako? Da li više verujemo muškarcima u svemu ili nam je lakše da se saživimo sa tuđim iskustvom, ako vidimo da neko drugi to već radi?

UN: Uvek nas uče prvo: ne slušaj majku, slušaj oca. Suština je upravo u tome da  muškarci imaju reč, a ne žene – tako je uvek u našem društvu. Sa druge strane je jako zanimljivo videti muškarce u ulozi žena, ali nikako karikirano, jednostavno kao proživljavanje istih emocija: kako bi se oni snašli u svemu tome, da li oni mogu da razumeju takav sistem, takvu logiku i da li se mi uopšte razlikujemo. Mislim da je to možda najbolji primer ravnopravnosti koju smo mogli da postignemo tom predstavom. 

Marko Panajotović: Tražili su da izmenimo konkretne rečenice. Često čuju o čemu pričamo i pokušaju zabrane predstavu bez da su je ikada pogledali. Trebalo je možda više buke da podignemo oko toga.

Nikola Pavlović: Davali su sebi za pravo da traže tekst, tako da neko može da pređe tekst i odluči koje rečenice u okej, a koje ne. Pitali su da li bismo pristali da izbace određene stvari.

Jovan Zdravković: Kako da ne. Rekli smo, slobodno izrežirajte vi predstavu.

– ekipa predstave o pokušajima cenzurisanja i zabrane Muškarčina na Kosovu i u Zrenjaninu

K!K: Ti si u većini predstava Reflektora, koja ti je najzahtevnija?
U

UN: To su različite predstave, ali postoji tematska sličnost i radila ih je ista ekipa. Muškarčine mi nisu zahtevne, jer sam se za nju pripremao celog  života. U Crvenoj mi je teško da mrzim, ali i to osećanje moram da prenesem na sceni, što je sve, naravno, gluma. U Sumnjivom licu pričamo o onome što nas svakodnevno muči – cenzuri, autocenzuri i svim ostalim posledicama potpuno pogrešnog sistema.

Žudnja je posebno teška jer u toj predstavi ne govorimo. Sve naše misli dolaze iz off-a. Sakupili smo drame Sare Kejn na jednom mestu i preuzeli njen način izražavanja iz drame Žudnja. Reč je o jednom toku svesti podeljenom na četiri linije, a svako od nas je izabrao onu koja mu je najviše odgovara. Igramo stanje bez ijedne reči, što je dobar i veoma specifičan glumački zadatak. Predstava je puna žara, a svaki put sam ulazio uznemiren u nju , dok sam posle osećao olakšanje i želeo samo da popijem pivo (smeh).

K!K: Pa ako publika ne zna šta bi drugo sa sobom, posle izvođenja, onda je ono uspešno?

UN: Tako je.

K!K: Šta naš čitalac treba obavezno da pročita/pogleda/posluša?

UN: To je je pitanje perioda u životu, koja te tema trenutno zanima. Ja sam se vratio Andriću i nekim domaćim klasicima jer sam počeo da istražujem svet kojeg sam se na neki način ranije gadio – osetio sam potrebu da se vratim pitanju nacionalnog indetiteta da bih ga razumeo. Nacionalizam nije neka izmišljotina, evropski stubovi su sagradjeni na fašizmu i kolonijalizmu i sad mi je to zanimljivo da istražujem. Volim evropske filmove, naročito je dobra rumunska kinematografija. Ne volim blokbastere, terorišu nas superjunacima već godinama, ali nisam očekivao od Džokera da bude tako dobar. Mislim da ga je ovaj reditelj bolje razumeo od ostalih – prikazano je kako neko propada zbog sistema, zbog nemoći da se odbrani od nasilja, Pojedinac u tom smislu može da simbolizuje revoluciju jer se svima isto dešava.

Više o predstavama Reflektor teatra pogledajte na sajtu. Sledeće izvođenje Muškarčina zakazano je za 15. decembar. Vidimo se!

The post Uroš Novović i sedam godina Muškarčina appeared first on Kultur!Kokoška.

Rekla bih da je Karen Gilis za svoj drugi roman, „Naplavine” (Kontrast, 2019), 2009. godine s pravom nagrađena Nagradom Evropske unije za književnost, jer je priča koju sam čitala, podsticana uzbudljivim dijalozima i radnjom koja drži do poslednje stranice, izuzetna.

Glavna junakinja „Naplavina” je Lara, majka kojoj na brazilskoj pijaci iznenada otimanju četvorogodišnjeg sina. Nakon toga, Lara se vraća u svoju rodnu Irsku ne bi li, noseći se sa bolom, prikupila komadiće svog rasutog života. Međutim, ispostavlja se da to uopšte nije jednostavan zahtev, i to ne samo zbog njene žustre i neukrotive naravi, već ponajpre zbog duhova prošlosti koji iskrsavaju na svakom koraku njenog životnog puta. Umesto da se, vrativši se, iznova nađe u mirnim i sređenim životnim okolnostima, Lara stupa pred nova iskušenja i probleme, jer se u njenom okruženju ponovo pojavljuje prijatelj iz mladosti, oduvek zaljubljen u nju, sada već oženjen i otac dvoje dece. Lara preispituje svoj život, ali čini se da iznova i iznova čini pogrešne poteze, od kojih je jedan i upuštanje u strastvenu vezu sa njim, čije će posledice biti duboke i nimalo prijatne, i koje će voditi do neočekivanog kraja.

„Naplavine” preispituju pitanja morala, vernosti i strasti, pitanja prihvatljivih i neprihvatljivih granica. Autorka nastoji da odgovori na pitanje koliko neka bolna situacija iz prošlosti može uticati na nas same, i učiniti da povlačimo pogrešne poteze za koje mislimo da su pravi.

Treba li tražiti ljubav po svaku cenu ili čekati pravi trenutak? U ovom slučaju, glavna junakinja traži ljubav na pogrešnim mestima, vođena impulsima, osećajem nezadovoljstva i nespokojstva, i bolom usled gubitka deteta. Preispituje svoja uverenja, svoja osećanja, i nastoji da umanji bezobalni osećaj krivice. Ali ono što je dopadljivo kod nje i što čini da joj čitaoci budu naklonjeni je njen pogled na ljude i stvari oko sebe. Bez obzira na bol i gubitak, Lara ne prestaje da se nada, zadržavajući veru u bolje ljude, bolje događaje, u to da će jednog dana pronaći svog sina. Evo izvoda pomoću kojih je moguće bolje shvatiti Larinu prirodu:

„Bila sam sklona da mislim najbolje o ljudima, vidim svet u dobrom svetlu. Tako na nas deluje ljubav, zar ne? Menja naša uverenja tako da vidimo pozitivne stvari umesto negativnih?”

„Bila sam nepoverljiva prema svojim osećajima, svesna da sam uvek bila sklona naglom zaljubljivanju i odljubljivanju. Moje nestalno srce nije imalo čvrste kriterijume. Ali ta promena u meni, ta nova sreća, ta laka i topla blagonaklonost preplavila je celo moje biće, zagrejala njegove najhladnije delove, pa sam bila sklona da na stvari gledam s vedrije strane i budem pozitivna. Bilo je u njemu nečeg što me tešilo, što mi je oduvek pružalo utehu. Bol je još uvijek bio tu, nisam mogla da ga se oslobodim, ali nisam ga osećala svakog minuta.”

Iako ovakva junakinja to možda ne zaslužuje, čitaoci će opravdavati njene postupke, razumevajući da je njena hirovita narav odraz patnje i tragedije koja ju je zadesila.

Karen Gilis stvorila je prelepu, misaonu priču originalnog završetka, koja bez obzira na dramatičnost i potresnost uopšte nije deprimirajuća. „Naplavine” su priča o traganju i izborima. Svaki od likova koji su opisani žele da pronađu nešto. Jedan sanja o ljubavi iz prošlosti, drugi o svom mestu pod Suncem, treći o povratku izgubljenog sina. Staze koje su odabrali ne pokazuju se uvek ispravnim, ali sve nose poruku koju dobro poznajemo – svaka odluka ima svoje posledice. Junaci romana „Naplavine”, nošeni talasima života, pričaju svoje priče i opiru se plimi. „Naplavine” su prijatno i dirljivo iznenađenje.

autorka: Marija Cvetković

The post Prikaz romana „Naplavine” Karen Gilis appeared first on Kultur!Kokoška.

Priča „Sladoledžije” (Kontrast, 2019, u prevodu Dragane Cvetanović) je teška: iako ću pisati dosta o njoj, ne osećam kao da ću otkriti mnogo toga. Knjigu čine snimanje filma, glumljenje glume i život – koji rame uz rame teče sa filmom i stvarnim događajima. Sve i da deluje poprilično zbunjujuće, treba imati u vidu da ovo nije neuspeli narativni eksperiment ili štivo koje iscrpljuje: naprotiv.

U romanu postoje najmanje tri različita vremensko-prostorna poretka. Ester i Tomaš skrivaju se u seoskoj kući gospođe Nemcove tokom Drugog svetskog rata u Čehoslovačkoj. Par se ne poznaje. Dok se skrivaju, zaljubljuju se jedno u drugo, ali Tomaš nestaje. Esterin muž zapravo je vojnik bez stopala, kako je kasnije otkriveno u filmu po imenu „Sladoledžija”.

Ester nije sasvim sigurna u sebe u blizini gospođe Nemcove. Gospođini pronicljivi pogledi, koji vide sve, uključujući Esterin i Tomašev odnos, i Nemcova lako primeti da u pogledu bračnog para postoji nešto čudno od početka:

„Oni prosto ne deluju kao da su u bilo kojoj fazi braka. Sudeći po njihovim godinama, bilo bi logično da su na samom početku, ali ne pokazuju ni znake početnog obožavanja, ni zrelog partnerstva, ni konačne praznine, ni netrpeljivosti koja je uvek tu, u svim fazama. Po njihovoj usiljenoj ravnodušnosti reklo bi se da uopšte nisu par.”

Na kraju rata, reditelji Eva Začovalova i Martin Jelinek snimaju film o sladoledžiji. Snimanje je postavljeno u prvu polovinu romana, u kojoj autorka Katri Lipson svoje čitatelje preplavljuje detaljima i pitanjima. Zašto Martin mora da iskopa određenu vrstu jama u šumi? Zašto Eva miriše na dim? Zašto je Tomašov kofer pun knjiga?

Nakon što je, nekoliko godina kasnije, snimanje završeno, islednik želi da sazna zašto nepoznata žena ide na sve projekcije „Sladoledžije”. Sva je prilika da je u pitanju Ester, koja uzdiše za Tomašom. Žena je tajno fotografisana, a inspektoru se savetuje da je kontaktira radi više informacija. Načini ispitivanja i špijunaže počeli su da otkrivaju pozadinu filma – filma koji se prikazuje na poslednjih stotina strana: ko je nastupao u kojoj ulozi; gde i kada je film snimljen; kako to da režiser filma ne zna da li je žena drugi glavni lik u filmu ili ne?

Ali onda se dogodilo nešto u pogledu na prvi pogled previše usložnjene priče. Stvari kao da su počele da se sležu. Krenimo u Geteborg krajem 1960-ih. Zaplet ima nekoliko paralela sa prvim delom romana, ali se na svaki način čita kao nova priča. Esterin sin Jan je otputovao iz Čehoslovačke i boravi u Švedskoj, družeći se sa studentima. Venčava se sa jednom od njih, Kerstin, i dobijaju ćerku Gunilu. Kerstin i Jan upoznaju se u politički slobodnoj Švedskoj, živeći u duhu Praškog proleća1968. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1990. godine, Jan, Kerstin i mnogi drugi parovi se razvode. Za dvadeset godina, Gunila će Interrejlom doputovati u Janov rodni grad, Olomouc.

Priča, dakle, zahvata period 40-ih, 60-ih i 90-ih, ali vremensko pomeranje se dešava i na drugim nivoima: u sadašnjosti i u sećanjima; u snovima i u stvarnosti; nadama i strahovima; filmskim ulogama i istinskim osećanjima; u stvarnom životu i u priči.

Ester je slomljena i plašljiva osoba. Njena razočarenja u život i strah od usamljenosti sežu duboko:

„Vino struji Esterinim venama. Šapuće, kao da želi da sve što kaže učini jasnijim, dubljim i intenzivnijim. Popila bi i mnogo više, da je bilo. Sigurno bi popila previše, ali bi popila zato što ona tako hoće, pila bi više i više, zato što Tomaš misli da treba da pije manje. Dobila bi moć kontrole, mnogo veću od one koju ima trezna. Ali, od svih njenih osećanja, vino je najviše pojačalo strah. Strah je počeo da curi iz nje kao sumpor iz pokvarene slavine.”

Njena tuga je motiv koji deli sa Janom, čiji život je usredsređen na samoubistvo čehoslovačkog kolege studenta Jana Palaha. Jan nije imao nikakve veze sa Palahom ili bilo kojom protestnom aktivnošću, ali sličnosti koje ga dovode u vezu sa njim aktiviraju osećanje tuge i besmisla koji ga prate kroz život.

Priča je blistava, scenična, ali kao da namerno izostaje izvesna dosledna mračna logika koja čitaocu – ili gledaocu filma – može pomoći da se utvrdi u nekoj apsolutnoj istini. Rešenje je nesumnjivo izazovno i verovatno je iziskivalo veliki spisateljski napor. Promena političkih sistema i društvene klime, naporedo sa promenama u samim junacima, izmiče jasnom i preciznom rasporedu, otvarajući veliki broj pitanja.

Katri Lipson piše čisto, naizgled svedeno i hladno. Jednako uspešno opisuje živopisne detalje o siromašnim ruralnim krajevima, osobinama ljudi, suvoj travi koju muči vrućina, uključujući se u magistralni tok pisaca i njihovih dela koji pokazuju nepristupačnost i zagonetnost slovenskog sveta, Istočnog bloka, melanholije poraženih i potlačenih. Dok Jan odlazi iz Čehoslovačke, njegova majka

„na asfaltu vidi tamni pravougaonik, nije ga prekrio sneg jer je tu bio parkiran auto. Kada bi njen život bio toliko običan, pa da su ga prosto ukrali, i kad bi samo imala besramnog i nevaspitanog sina koji je uzeo porodični auto bez pitanja po stoti put. Ne može ništa osim da nastavi dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da joj ne pada na pamet da je njen sin stajao baš u tom pravougaoniku i da je sada nestao van njegovih granica. Tragovi guma mešaju se s tragovima drugih guma, plavi automobil se meša sa drugim plavim automobilima, a njihovi putevi se zauvek razilaze, dok se život majke deli na dva dela: na strah koji se konačno pretvorio u tugu”.

autor: Vladimir Jovanović

The post Prikaz romana „Sladoledžija” Katri Lipson appeared first on Kultur!Kokoška.

Majstorski trodelni roman, „Estetika otpora”, prvi put objavljen između 1975. i 1981, jedan je od najvažnijih vrhunaca nemačke književnosti dvadesetog veka. U pitanju je veliko i složeno delo: roman je smešten u period od kasnih tridesetih do 1942. — i u njemu nema stroge hronologije i postoje brojne različite esejističke digresije. Peter Vajs koristi istorijske činjenice i nemali broj ličnosti kao osnovu za komuniciranje svojih ideja. Centralni likovi, ukoliko ih ima, članovi su male grupe otpora (nacisti su je nazvali „Crveni orkestar”). Grupa je bila aktivna do kraja 1942. godine, kada je većina članova bila zarobljena i pogubljena (nakon što su bili mučeni).

Neimenovani pripovedač — figura slična Vajsu — priča priču, nikako jednostavnu, počevši od izazovne uvodne scene, dugog, preciznog i evokativnog opisnog detalja na Pergamonskom oltaru, zapanjujućeg reljefnog dela iz antičke Grčke pohranjenog u berlinskom muzeju. Umetnost je centralna snaga romana: Vajs se iznova i iznova vraća pojmu estetike. Žerikoov „Splav Meduze” je još jedno od dela o kojima se detaljno raspravlja, ovog puta na početku drugog toma. Pikasova „Gernika”, socijalističko realističko slikarstvo, Goja — pomenimo samo neke — takođe imaju svoje mesto u delu.

Vajs — i sam veoma talentovan slikar — majstorski ispunjava težak zadatak reprezentacije likovne umetnosti u književnom delu. Književna dela — Danteova „Božanstvena komedija”, Kafka, itd. — takođe su predmet razgovora i analiza.

Vajs sve dosledno istorijski kontekstualizuje. Predstavlja detaljne i impresivne istorije proleterskih formacija, od španskih Internacionalista, švedskih antifašista, sve do povratka na grčku mitologiju. Drugi svetski rat i otpor fašizmu prirodne su okosnice čitave radnje, uostalom. Suma zahvaćenog materijala deluje impresivno. Vajsov cilj bio je da premosti jaz između visoke umetnosti i običnog čoveka, da pocrta da umetnost može (i treba) da služi čoveku u njegovoj političkoj borbi.

Autor predlaže i zagovara politički i estetski plan koji je, čini se, dalek prilikama sadašnjice. Njegova uzvišena ambicija čini se anahronom danas, svega nekoliko decenija nakon što je napisao knjigu. Međutim, „Estetika otpora” pokazuje da knjiga može biti politički i estetski uverljiva. I više od toga: Vajsov roman je vrhunsko umetničko delo, fuzija teme, sadržaja i prezentacije koja je uspela na svim nivoima.

autor: Vladimir Jovanović

The post Prikaz romana „Estetika otpora” Petera Vajsa appeared first on Kultur!Kokoška.

Iako je scenario Vikinga fiktivan i zasnovan više na nordijskim legendama nego stvarnim likovima i događajima, ova popularna serija se pored  frizura i šminke autentičnih za period u kom se radnja odigrava može pohvaliti i muzikom koja se izvodi na instrumentima korišćenim u drevnoj Skandinaviji. Za ovaj autentični deo saundtreka odgovoran je Einar Selvik, jedan od dvoje stalnih članova benda Wardruna (druga je Lindi Faj Hela), koji će domaća publika imati priliku da sluša uživo 7. maja u Sava centru.

Einar Selvik i Kristian Espedal (koji nastupa pod pseudonimom Ghaal), obojica nekadašnji članovi norveškog blek metal benda Gorgoroth, zajedno sa Lindi Faj Hela, osnovali su bend Wardruna i snimili prve pesme još 2003. godine, ali do izlaska njihovog debitantskog albuma prošlo je čak šest godina. Jedan od razloga za ovako dugo čekanje na prvi deo onoga što će kasnije postati trilogija Runaljod upravo je ono po čemu je ovaj bend i specifičan – instrumenti koje koriste i njihova izrada. Tradicija sviranja nekih od ovih instrumenata, kao što je juhiko – vrsta lire specifična za Finsku i Kareliju, održana je i dan danas, dok je radi oživljavanja instrumenata poput lura – drvenog ili bronzanog roga, ili tagelharpe, Selvik morao da posećuje muzeje i konsultuje se sa arheolozima (a kao što vidite i nama je teško da nađemo adekvatne prevode za nazive ovih instrumenata). Posvećenost frontmena benda Wardruna odlazi toliko daleko da je neke od instrumenata i sam pravio, a pritom je insistirao na tome da ne želi da čuje kako ih neko drugi svira pre nego što to i sam nauči, pa ovako dug period pripreme za album i ne treba da čudi.

Osim korišćenjem drevnih instrumenata, članovi benda Wardruna oživljavaju nordijsku tradiciju i kroz tekstove svojih pesama – oni su napisani kako na savremenom norveškom, tako i na starim nordijskim jezicima, a poštuju i poetski metar nordijskih epova i poema. Kroz prva tri albuma koji čine trilogiju Runaljod (zvuk runa), pokušali su da muzikom predstave najstariji poznati runski alfabet, a tekstovi su inspirisani nordijskom mitologijom, pa tako treći album nosi prikladan podnaslov Ragnarok. U nordijskoj mitologiji Ragnarok predstavlja niz događaja koji dovode do smrti većine bogova, nakon kog se rađa novi svet. Iako se Ragnarok u pop kulturi često predstavlja kao nekakva apokalipsa, Selvik i ostali članovi Wardrune su na ovom albumu odlučili da se fokusiraju na aspekt regeneracije i cirkularnu prirodu nordijskih mitova – iako kraj trilogije, za njih je to i novi početak. Važan deo albuma su i dečji horovi koji se čuju u nekoliko pesama, a u pesmi „Odal” učestvuju i Selvikova deca – davanjem učešća deci on potcrtava to da ovaj svet ostaje njima i da moramo čuti i njihove glasove.

Pored nabavljanja tradicionalnih instrumenata, članovi Wardrune morali su da savladaju još jedan izazov – snimanje u prirodi. Oni često snimaju na otvorenom i u kompozicije uključuju i zvukove vode, kamenja i drveća ili poj ptica kao što je slučaj u pesmi „Fehu” sa albuma Ragnarok: Yggdrasil. Jedan od razloga za ovo je i želja da, kako Selvik kaže „uhvate esenciju” svake rune, pa tako se nekada njenog značenja mogu držati doslovno – runu o brezi, recimo, predstaviće snimanjem u šumi, dok su nekada važnije apstraktnije stvari, kao što je npr. godišnje doba tokom kog snima.

Doduše, na poslednjem albumu, Selvik je odlučio da batali horove, ptice i veliki broj instrumenata, te je ovo svojevrsna „akustična” kompilacija na kojoj je u svakoj pesmi prisutan samo po jedan instrument i Selvikov vokal. U skladu sa tim, album nosi ime Skald, prema nazivu za tradicionalne nordijske pevače. Ako se trilogija Runaljod može opisati kao muzička interpretacija runa, Skald je onda moderna verzija vikinške poezije: neke od pesama na albumu samo su nova tumačenja dela sa prethodnih albuma Wardrune, dok je za druge Selvik pisao nove tekstove, a sve zasnovano na drevnoj skaldskoj poeziji. Iako je Skald instrumentalno manje bogat od prethodnih albuma, na ovim „ogoljenim” verzijama do izražaja dolazi Selvikov moćan glas, pa nisu ništa manje impresivne od pesama sa Runaljod trilogije.  

Wardruna je od marta ove godine na evropskoj turneji – ne propustite priliku da ih čujete uživo u Beogradu, to će sigurno biti jedinstveno koncertno iskustvo.

The post Wardruna: povratak prirodi kroz tradicionalne nordijske instrumente appeared first on Kultur!Kokoška.

Danas ćemo govoriti o jednom čarobnjaku – Alanu Muru. Ovaj britanski strip autor, anarhista, okultista, muzičar, pisac i sve između rođen je 18. novembra 1953. godine u Northemptonu. Za svoje mesto rođenja je, inače, izuzetno vezan; i dalje tamo živi i rado je viđen gost lokalnih pabova, koje često posećuje da pijucka čaj.

Mur potiče, važno je reći, iz radničke klase – otac mu je radio u fabrici piva, a mama u štampariji – i odrastao je u jednom od najugroženijih krajeva Northemptona.  U tom kraju je i krenuo u osnovnu školu, gde je počeo ludački da čita. Za svoje abnormalne čitalačke navike čak je skovao i reč: omniread, iliti svaštočit. U to vreme počinje i da se zanima za stripove, i, kako smo pronašli negde podatak, navlači se prvo na Fleša i Fantastičnu Četvorku. Upravo zahvaljujući svojoj ljubavi prema čitanju, po završetku osnovne upisuje ekskluzivnu gimnaziju (na engleskom grammar school, pojam koji je kod nas nešto teže prevodiv).  U toj školi ga je dočekao veliki šok – bio je njihov najgori đak! Otprilike u ovo vreme Mur počinje da otkriva pojam i značaj klase u Velikoj Britaniji, kao i ideju klasne borbe; sve ovo će malo kasnije inspirisati njegova docnija, ekstremno levičarska usmerenja. Ako znate nešto malo o Alanu Muru, onda sigurno znate da je on dosta često nadrkan i ima prilično uverene, razvijene stavove o gotovo svemu – tako je već, na primer, u ovoj gimnaziji razvio svoje verovanje da je obrazovni sistem osmišljen tako da indoktrinira decu da budu tačna, poslušna, i da se naviknu na monotoniju. Otkrio je skriveni plan nastave! Uzevši u obzir da je bio tinejdžer ranih sedamdesetih, otkriće LSD-ija bilo je još jedno poučno i novo iskustvo, pa je neko vreme uz školske obaveze dilovao štošta, mada za sebe kaže da je bio najgori diler na svetu. Bio je toliko loš, zapravo, da su ga veoma ubrzo skontali, izbacili iz škole, a direktor je poslao depeše drugim obližnjim obrazovnim ustanovama da se na Alana Mura kao đaka stavi embargo.

Za sve ovo vreme, Mur aktivno razvija svoje kreativne sposobnosti. Na samom početku svog interesovanja za strip, bio je autor i tekstova i ilustracija u svojim delima; tek mnogo kasnije počeo je da sarađuje sa profesionalnim ilustratorima. Još šezdesetih započeo je svoj fanzin, koji je nazvao „Embryo“, a motao se i oko Laboratorije umetnosti u Northemptonu, lokalnom ogranku organizacije koja je u Londonu privukla ljude poput Joko Ono i Dejvida Bouvija. Zanimljivo je što u ovo vreme, Mur nije smatrao da mu je ime dovoljno upečatljivo da se probije na engleskoj sceni – mi se sa ovim uopšte ne slažemo – te se zabavljao izmišljajući opskurne pseudonime. Jedan od njih bio je „Kurt Vile“ sa naglaskom na značenje reči „vile“ kao opak ili gadan, a drugi je bio Džil d Rej, prema srednjevekovnom francuskom čedomorcu kome se divio (?!) pod imenom Žil de Re.

„Maxwell the Magic Cat“ bio je jedna od najranijih stripova kojima se bavio i za koji je zarađivao, a iako je bio naklonjen ovom serijalu, u jednom trenutku naprasno ga je napustio, jer su novine za koje je stvarao širile anti-homoseksualnu propagandu. Uskoro se pridružio timu „2000 AD“, najdugovečnijeg britanskog sci-fi magazina. Brajan Boland, Nil Gejmen, Mark Milar – samo su neka od imena koja su tamo počela da pišu. U isto vreme počinje da radi za magazin „Warrior“, gde se bavio avanturama tzv. Marvelmena, takođe znanog i kao Miraklmena.

Miraklmen razvio se iz serijala posvećenog Kapetanu Marvelu, a koji je prvobitno neovlašćeno izlazio u Engleskoj od 1944. do 1953. godine. Nakon tužbe koju je podnela DC kompanija, priča je poverena Miku Englu, koji je od Kapetan Marvel templejta izradio Marvelmena. Bila je to priča o mladom novinaru, koji, umesto čarobnjaka, sreće astrofizičara koji mu daruje nadljudske moći, ne magijom, već posredstvom atomske energije. Magična reč Marvelmena bila je „kimoto“: „atomik“ unazad. Da, zvuči pomalo jeftino, ali to je zato što su stripovi iz tog vremenskog perioda to i bili – prevashodno zabava za klince. Upravo od Murove generacije počinje doba preporoda stripa, period u kome on stiče reputaciju „osme umetnosti“.

Nakon propasti prvobitnog izdavača Marvelmena, magazin „Warrior“ otkupio je prava na ovog lika, i darovao ga Muru. Otprilike u ovo vreme, Mur je skontao da ne može da piše i crta u isto vreme, te počinje da sarađuje sa drugima – u slučaju Marvelmena (kasnije Miraklmena) bio je to Geri Lič. Iako je postao svestan da nije naročito dobar ilustrator, Mur, ipak, ima veoma vizuelnu maštu, i autoritativno diktira sve detalje svojih kreacija: detaljno opisuje kako kadrirati strip radnju, kako podeliti stranu, koju paletu koristiti, i kakvo osećanje kod čitalaca bi trebalo da izazove konkretan kadar… Ovo bi objasnilo zašto mu svaki novi strip ilustruje neki drugi lik!

Pomenuli smo na početku teksta da je Mur i muzičar. U ovo vreme (pričamo o početku osamdesetih) on osniva i bend sa Dejvidom Džejem iz „Bauhausa“, koji se zove „The Sinister Ducks“, u prevodu „Opake patke“ (ili… „Opatke“???) Složimo se da naziv grupe kida. „Opake patke“ izdale su, nažalost, samo jedan dupli singl, ali su kasnije ponovno sarađivali u istom sastavu, sa nešto zrelijim imenom: „Dejvid Džej i Alan Mur“.

Paralelno sa radom za Warrior i cvetajućim interesovanjem za pačje pesme, Mur je radio na još jednom stripu: „V za Vendetu“. Mur je zaista bio scenarista retke nesreće: pisao je odlične stripove koji nikada nisu ekranizovani kako valja, pa onda on mora da se tih ekranizacija konstantno odriče u javnosti. Ta kleta sudbina zadesila je i „V za Vendetu“, strip koji je smešten u drugu polovinu 90-tih i predstavlja kulminaciju tačerovskog režima. (Film je to, naravno, okrenuo na Ameriku 2020-ih.)  Dakle, početkom osamdesetih u Murovom radu imamo dve strane novčića: u „Vendeti“ on u prvi plan ističe sopstvena političa uverenja, dok u „Marvelmenu“ radi prema predlošku sa licenciranim likom, te se snalazi kako zna i ume ali ne izlazi iz određenih granica.

S Murovim prelaskom u „DC Comics“ ’83-te dolazimo do nekih kapitalnih dela. Kao i sa Marvelmenom, biva mu poveren već postojeći lik – „Swamp Thing“, ili „Stvorenje iz močvare“. „DC Comics“ zapravo dovlači Mura u priču kao deo grupe engleskih autora, kojima su dati različiti serijali B-produkcije, s idejom da ne mogu ništa više da zaseru nego što je kompanija već zasrala. E, ali onda Alan Mur od Stvorenja iz močvare pravi Čudo iz močvare! Ukratko: u pitanju je bio serijal o naučniku koji je radio na biorestorativnoj formuli, kuća mu je bila razneta, sav u plamenu upao je obližnju močvaru (?) i iz nje izašao sjedinjen s muljem, granjem, krečom, itd. Prve priče u serijalu pripadaju klasičnom treš hororu, s malo paranormalnih elemenata; to nije bio superherojski strip ali je imao ponekog dodira sa njima. A Mur je, u jednoj reči, nakon svog dolaska razorio postojeći koncept i – ubio Stvorenje iz močvare! Bio je to hrabar i inovativan potez o kome smo više pisali ovde.

Par godina nakon što je krenuo da piše „Stvorenje“, Mur je počeo da radi i na svom magnum opusu – „Watchmen“ ili „Nadzirači“. Kod nas su ih u prvom izdanju nazvali „Kontrolori“, a objavio ih je „Beli put“ u fantastičnom rasprodatom izdanju astronomskih cena. „Nadzirače“ je crtao Mel Gibons, a bojio Džon Higins. Objavljivani su ’86-te i ’87-te u oko 12 brojeva, i to je i dalje jedini strip koji je ušao na listu najboljih romana Njujork Tajmsa, i potpuno je suvišno reći da se smatra Murovim najvažnijim delom. „Nadzirači“ su sa sobom doneli novo, drugačije posmatranje superherojštine, a često ih stavljaju rame uz rame s „Povratkom mračnog viteza“ Frenka Milera i „Mausom“ Arta Špigelmana.

„Nadzirači” su osmišljeni kao kritika/satira priča o superherojima i američkog društva osamdesetih, a zanimljivost je i da ovaj serijal u okviru DC-ija predstavlja univerzum za sebe. Mur postavlja centralno pitanje: šta radiš kada imaš previše moćnu skupinu oligarha? U svetu u kome više nema kriminala, makar ne na tom masovnom, superherojskom nivou, i gde je istorija kakvu mi poznajemo značajno izmenjena zahvaljujući postojanju ovih super-bića (Vijetnamski rat, na primer, ima dosta različit i brutalan kraj u Murovom univerzumu), istražujemo sudbine grupe nadljudi. Strip je pun simbolike, simetrije, igranja sa formom, kako narativnom tako i vizuelnom, a naročit ikonički značaj igra zakrvavljeni smajli, koji potcrtava atmosferu mračnog egzistencijalizma. Kako se u standardnim superherojskim stripovima likovi obično svedu na svoje natprirodne sposobnosti i maksimalno dve karakterne osobine, „Nadzirači“ nude i maksimalno individualizovan pristup svakom od antijunaka u priči, te imamo čitavu galeriju ludih likova. Ovaj strip već 30 godina dobro šljaka, to jest ostao je veoma rezonantan, te se i danas čita, analizira, i u tome se duboko uživa. Zek Snajder, čovek odgovoran za travestije kao što su „Superman vs. Batman“ i „Justice League“ napravio je po njemu i film, koji je, iako je adekvatno preneo strip na ekran u vizuelnom smislu, takođe u potpunosti promenio kraj priče i u nju ubacio džinovsku – faking – lignju. I, naravno, sva zanimljiva moralna trvenja junaka su omašena u potpunosti. A za to nema opravdanja!

(Zato je sada HBO uradio seriju koja je bila apsolutni hit 2019, i na tome im hvala.)

U saradnji sa DC-ijem Mur je uradio još neka kultna izdanja vezana za, između ostalog, „Green Lantern“-a i Supermena. Supermena je, naročito, uzeo pod svoje, iako je napisao svega dve priče: „For the Man Who Was Everything“, gde je radnju centrirao oko rođendanske žurke ovog superjunaka, i „Whatever Happened to the Man of Tomorrow“, koju je napisao kao poslednju priču o Supermenu, u kojoj on dobija svoj srećan kraj. Po uzoru na Murovu priču, Nil Gejmen je svojevremeno napisao finalnu Betmen priču: „Whatever Happened to the Caped Crusader“. A kada smo već kod Betmena, Mur je napisao i „Ubistveni vic“, strip koji rutinski ulazi u vrhove svih Betmen rang-listi. Baveći se Džokerovom prošlošću, Mur postulira da je dovoljan samo jedan, dovoljno loš dan da od dobre osobe napravi psihopatu.

„Ubistveni vic“ izašao je 1988. godine, a Alan Mur je otprilike u isto vreme skontao da sve što pokušava da uradi u svetu superherojskog stripa publika većinski ne kapira, te odlučuje da više neće da radi sa tuđim likovima i serijalima, već da sva njegova dela budu originalne tvorevine. Baca se, tako, na pisanje „Iz pakla“, crno-belog stripa koji je dugo vreme izlazio kao dodatak u novinama. I o ovome smo ranije pisali. 

A kako to izgleda kad se Alan Mur fokusira na ženske junake? Hajde da razmotrimo delo čija je ko-autorka i ilustratorka Murova druga supruga Melinda Gebi: „Lost Girls“. Mur je ovo svoje ostvarenje prokomentarisao suvom doskočicom: „Mi da smo rekli da je umetnost, rekli bi da je pornografija. Ovako smo mi rekli da je pornografija, a oni su rekli da je umetnost.“

„Lost Girls“ je trodelni strip koji se zasniva na originalnim pričama o Alisi iz Zemlje čuda, Vendi iz „Petra Pana“, i Doroti iz „Čarobnjaka iz Oza“. O čemu je reč? Tri naše glavne junakinje sastaju se u austrijskom hotelu „Himmel garten“ pred početak Drugog svetskog rata i prisećaju se svojih prošlosti. Priče obiluju erotičnim detaljima i dešavanjima, a Mur tu nalikuje Anđeli Karter u svom psihoseksualnom pristupu bajkama. Svako poglavlje ilustrovano je drugačijim stilom, koji se ugleda na likovne stilove iz perioda u kome su ove moderne bajke bile bazirane. U Alisinoj priči su paneli ovalni poput njenog ogledala, a Vendi često uramljuju viktorijanski prozori.

Nekoliko godina nakon objavljivanja „Lost Girls“, Mur osniva sopstvenu izdavačku kuću koju naziva „ABC“ – „America’s Best Comics“. Poenta osnivanja izdavačke kuće bila mu je da tvorci stripova budu isključivi vlasnici izdavačkih prava, poučen svojim dugogodišnjim iskustvima. Većinu svojih stripova od tada, do danas, izdaje kod njih.

Postoji još mnogo toga iz Murovog opusa i života, za šta priželjkujemo da smo ostavili više prostora za razgovor: „Liga izuzetnih džentlmena“, „Prometeja“, „Jerusalim“, pa njegovo interesovanje za okultno i za dela H. P. Lavkrafta… No, ostaje nada da ćemo o svim stvarima koje nismo stigli detaljnije da prodiskutijemo, napisati još po koji članak.

Tekst predstavlja delimičan, uređen transkript epizode Kultur!Kajgane koja je prvobitno emitovana 06.12.2017. Emisiju možete poslušati na našoj Mixcloud stranici. Tekst priredila Tisa Jukić.

The post Alan Mur: okultizam, erot’ka, anarhija appeared first on Kultur!Kokoška.

Vejporvejv, žanr koji je tek nekoliko godina živeo na rubu mejnstrima zapadne internet kulture da bi (ubrzano) doživeo svoj zenit i (prebrzo) sagoreo sredinom prošle decenije, na regionalni teren adaptiran je, kao što je bio slučaj i sa mnogo drugih takvih trendova, sa određenim zakašnjenjem. Najpre je prigrljen njegov vizuelni aspekt (ｅｓｔｅｔｉｋａ　円ボし) koji karakteriše, na primer, video montaže Jugoprojekta, vizuale yugo.wav ekipe i, donekle, kolaže umetnice koja stoji iza korisničkog imena amio_mon. Kroz ove radove provlače se neki od najpoznatijih označitelja Jugo-kulture: brutalistička arhitektura, apstrakcije spomenika Narodno-oslobodilačkoj borbi, voljeni likovi (Valter, Prle i Tihi, Zdravko Čolić u nezaboravnim, šljašteće belim trikoima à la Elvis) iz pop-kulture, retro dizajni reklama za Kinderladu, Koktu, Cipiripi i Eva sardine, fotografije ulica kojima tandrču Bube i Jugići u neonu i sepiji, i tako dalje; rezultati su izrazito dopadljivi, vizuelno upečatljivi, ponegde komični, za mnoge i neironično sentimentalni.

Na muzičkom planu teren je nešto pipaviji – rasprostranjenost i popularnost jugovejv vizuelne estetike nije se baš odrazila na regionalnu muzičku produkciju, naročito ako u jugovejv nevoljno svrstavate stvari kao što je sada već evergreen Svemirko ili nešto novije aktivnosti benda Pocket Palma. Inspirišući se zvucima prvih konzola za video-igre, sintetizovanim bitovima starog komercijalnog popa, i bezličnim motivima korporacijskih džinglova i liftovskih melodija poznatih kao „Muzak”, vejporvejv mejnstrim je oda ušuškanoj bezbednosti američke kulture predgrađa osamdesetih i ranih devedesetih – ali istovremeno i njena kritika. Tim putem, posredno, vejporvejv se bavi i prvim slavnim zamasima neoliberalnog globalnog kapitalizma u čijim se javašlučkim vrtlozima danas nekako batrgamo.

Na našim prostorima, pak, te iste decenije upisane su u potpuno drugačije istorijsko poglavlje, obeleženo svime samo ne pasivnim i lenjim konzumerizmom i lagodnošću zapadne suburbije. Crpeći inspiraciju i materijale iz sada već poluzaboravljenih kulturnih artefakata zemlje koje više nema, jugovejv se u svom kolažu uspomena osvrće na potpuno drugačija vremena i nosi britku kritičku oštricu; konačno, njegova recepcija kompleksnija je i često markirana izraženijom političkom svešću, koja mahom izostaje kod vejv-pastiša zapadne produkcije.

Kada sam napisala rad o sličnostima i razlikama u temama, značenjima i stilskim izborima između vejporvejva i njegovog lokalnog izdanka, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću mnogo meseci kasnije primiti (podugačak, iznenađujuće ljubazan) imejl jednog od producenata čije sam albume analizirala. Složili smo se – bila je to prilika da se o ovoj zakržljaloj pod-žanrovskoj mladici progovori ne samo iz teorijske-muzejsko-mauzolejske perspektive, već i iz ugla jednog od autora.

Synthetic Snow umetnički je pseudonim Nedžada Kajtazaja iz Sarajeva, rođenog 1998. godine. Dosad je objavio dva albuma pod tim imenom: „Waves from Balkans“ (2018) i „Eighties in the Nineteens“ (2019). Porazgovarali smo o značenjima žanra na globalnom i lokalnom planu, počecima njegovog interesovanja za vejv perspektivu i estetiku, i upitali se: postoji li budućnost za tu specifičnu vrstu dekonstruktivne nostalgije koju vejporvejv i njegovi izdanci oličavaju?

Kultur!Kokoška: „Vejporvejv je mrtav. Živeo vejporvejv!“ poklič je koji se čuje sve češće u člancima koji se bave ovim žanrom. On je čuveno „sahranjen” još 2015. godine albumom Sandtimer-a, u trenutku kada su estetiku prigrlile korporacije čija je kritika bila jedna od osnova žanra. Da li je za tebe vejporvejv već mrtav ’ladan, i ima li za njega života i posle smrti?

Synthetic Snow: A vidi, da je mrtav, ne bih mogao tek tako da kažem, ali se mogu složiti da je popularnost drastično opala, jer je žanr i započet na internetu kao mim, te se vremenom to razvilo u svojevrstan žanr, ali kao što svaki popularan mim nekada mora da bude prevaziđen, tako isto i originalni vejporvejv. Sada, ako uzmemo u obzir lo-fi muziku ili futurvejv (Futurewave) kao primjer, pa isto tako i vizualni koncept spomenutih muzičkih žanrova, tu je stvar potpuno suprotna. Popularnost je dosta visoka, i drži se na toj nekoj skali, a originalno je inspirisana vejporvejvom. Onda, ako uzmemo u obzir mnoge današnje filmove, serije, video igre, i slično, jedan određeni broj ima te neke aesthetic vibes, ili su potpuno inspirisani sintvejvom ili sajberpankom koji baš pronalaze korijenje iz vejporvejva, tako da sve zavisi iz kojeg se ugla gleda, jer vejporvejv je definitivno ostavio ogroman uticaj na današnju kulturu muzike, kinematografije i interneta generalno.

Kao što si navela u pitanju, jedna od osnova vejporvejva je bila kritika konzumerističke kulture, velikih korporacija koje su koristile sva sredstva da što više promovišu svoje produkte, pa tako su i vidjeli popularnost u vejporvejvu, gdje su to i iskoristili, i šta je rezultisalo padom popularnosti. Moja pjesma pod nazivom „Vaporwave&Aesthetics Are Becoming Mainstream“ je inspirisana time, što i naslov sam govori, a melodija pjesme je baš izdeformisana i u konfliktu je sve vrijeme, baš kao konflikt između originalnog koncepta vejporvejva i korporacijskog.

K!K: Kako si i kada počeo da se interesuješ za vejporvejv?

SS: Prvi put sam saznao za vejporvejv 2015. godine, ali budući da sam bio tada hardkor metalac, i od jutra, pa do mraka slušao od Iron Maiden-a, pa do Burzuma, nisam se puno obazirao do kasne 2016. godine. Čisto iz dosade sam brouzao po Jutjubu, gdje sam naletio na pjesmu poznate pjevačice Svetlane Ražnatović Cece „Didule”, koja je u svom videu imala baš taj vizualni stil vejporvejva (tekst pjesme u fazonu nekog retro fonta i slično), plus miks elektro muzike i turbo folka, te me je to tada baš dosta zaintrigiralo. Tada sam svog drugara koji je inače bio baš u fazonu elektro muzike pitao kako se pravo taj stil zove, te mi je odgovorio da ih ima par, kao sintvejv i vejporvejv. Tada sam počeo da izučavam i slušam i dosta me je zaintrigiralo kako je počelo, ko su bili pioniri i sve ostalo, pa sve do sada, ostao mi je kao jedan drag žanr muzike. Oko godinu dana sam samo slušao, izučavao, istraživao o svemu prije nego što sam počeo išta da radim povezano sa vejporvejvom. Tek negdje u maju 2018. sam prvi put odlučio da probam nešto da skrpim, i uradio sam vejporvejv verziju pjesme od Lane Del Rej „Cola”, koju sam spontano našao i činila mi se kao dosta melodična za estetičan edit, što se ispostavilo tačno. Od tada sam počeo da eksperimentišem na raznim pjesmama, koje se mogu naći na mom vejporvejv kanalu, i par mjeseci poslije nastao je moj prvi album, negdje u septembru 2018.

K!K: Šta te inspiriše u vejvporvejv estetici?

SS: Tu ima par stvari. Budući da sam odrastao uz stariju tehnologiju kao što su Sonijev vokmen, VHS plejer, kasete i tako te stvari, mnogo me je povukla nostalgija kada sam vidio da vejporvejv obožava retro tehnologiju i stara vremena. Onda isto, vizualni efekti su me dosta privukli takođe, nijanse i kombinacije boja, onda efekti kao što su glitch i distorzija su mi nekako baš legli na oko, te sam u tome vidio ogromnu inspiraciju. Zatim, sâma ideja vejporvejva koja spotiče na razmišljanje i koja se protivi kulturi konzumerizma i generalno mejnstrim stilu življenja. Sve to u kombinaciji mi se činilo kao nešto što me definitivno privlači i što sam htio da pokušam i ispostavilo se da uživam i da mi generalno ide stvaranje takve vrste muzike.

K!K: Pomenuo si da ne smatraš da albumi iz tvoje produkcije pripadaju jugovejvu. Zbog čega je to tako? Gde smatraš da se mogu pronaći razlike između centralnog žanra i njegovog sinovca?

SS: Tačno. Ja nikada nisam planirao da stvaram jugovejv, već generalno originalni koncept vejporvejva. Budući da ostatak svijeta gleda na Balkan kao mjesto gdje nikakva kreativnost u pogledu nadrealnosti i koncepta poput vejporvejva ne dolazi, htio sam da budem među prvima koji su se oprobali u ovome na ovim prostorima i u naslovima pojedinih pjesama, pa isto i u nazivu mog prvog albuma se spominje Balkan iz tog razloga. Stvar u tome je što ja nikada nisam uložio puno truda da se promotujem i reklamiram, već nakon što bih bio gotov, ostavio bih sve i čekao da neko nađe.
Glavna razlika koju bih ja naveo je to što moje pjesme nisu bazirane na obožavanje i predstavljanje ičega vezanog za Jugoslaviju, već su skoro sve inspirisane mojim raspoloženjima, osjećajima, idejama, lokacijama i situacijama iz tog perioda kroz koje sam prolazio. Isto tako, kaveri mojih albuma su dizajnirani u smislu pojednostavljenih estetskih postera koji su neutralni po pitanju svega. Samo estetične boje sa retro fontom i palmama.

K!K: Kao tvoja inspiracija ističu se pioniri vejporvejva na Zapadu, Macintosh Plus i Blank Banshee. Ko ti je interesantan od autora na regionalnoj sceni?

SS: Tako je – Macintosh Plus i Blank Banshee su mi dosta služili kao inspiracija i dosta mi se sviđa njihova muzika i izvedba iste, te sam njih uzeo kao uzore i počeo na njihov način da pravim vejporvejv. A sa regionalne scene izdvojio bih Fantoma, definitivno. Dakle, šta mogu od jedne gitare, sintisajzera i vokala da urade, to je legendarno.

K!K: Tvoj drugi album, „Eighties in the Nineteens“ između ostalog predstavlja i jedan gorko-nostalgičan pogled na poslednju ‘dobru’ deceniju u SFRJ. Možeš li predstaviti ideju iza albuma i nekih od traka?

SS: Pa, samo ime albuma, trebalo je da predstavi koliko je kultura današnjice posvećena osamdesetima – koje se smatraju za najbolju deceniju prošlog vijeka (moda, muzika, kinematografija, stil, ponašanje ljudi, i sve generalno) – i koliku nostalgiju ljudi pokazuju danas prema tim godinama. Zbog toga sam došao na ideju da nazovem album „Osamdesete u devetnaestim“. „Turbofolkwave“ je bio čisti eksperiment, dakle spoj pjesme iz njuvejv žanra i nama poznatog turbo folka, što – za neko čudo – nije ispalo loše prema mom mišljenju. „I miss Yugoslavia“ je pjesma inspirisana jednom osobom, odnosno, jednom od mojih bivših djevojaka koja je mnogo voljela Jugoslaviju, kulturu iz Jugoslavije, muziku kao ex-yu rok i slično, i pjesma je bila posvećena njoj čisto iz neke pristojnosti i nostalgije za vremenom koje smo ona i ja provodili. Naslov je trebao da bude „I miss you-goslavia“, ali tu sam ja nešto pobrkao, da se tako izrazim, pa je ispalo kako je ispalo. Isto tako, inspirisana je Lepom Brenom jer je ona bila simbol Jugoslavije i popularnosti tog vremena, a dijelovi koji se stalno spominju u pjesmi gdje, Lepa Brena pjeva kako su joj oči “more jadransko”, a kosa “klasje panonsko” je opis izgleda moje bivše djevojke koja ima plave oči i plavu kosu i to su bili jedini razlozi korištenja te pjesme. Ne mogu da negiram da pjesma ne može da se poveže sa jugovejvom, jer ono, niti sam igdje ovo naznačio, niti sam igdje ovo ispričao, a sve moguće stvari aludiraju na Jugoslaviju i pop kulturu iz spomenute zemlje. „Variola Vera“ je čisto inspirisana hororvejvom. Došao sam na ideju tokom semplovanja jedne pjesme, sovjetski njuvejv (Soviet New wave) po žanru, gdje kada sam je malo editovao, dosta je ispala mračna i materijal za horor, tako da sam odlučio da iskombinujem sa stvarnim zastrašujućim događajem i mračnom elektro melodijom.

K!K: Smatraš li da ima budućnosti za jugovejv? Ima li u njemu mesta za iskrene sentimente, ili je „ključ” žanra upravo doza teške ironije u obrađivanju sadržaja kojima se on bavi?

SS: Mislim da ima budućnosti ovdje za jugovejv, a i za vejporvejv generalno. Mnogo mladih ljudi se interesuje za ovaj žanr i dosta ih se bave nekim editom svoje vrste, te možda postoji neka iskra da upali tu popularnost ovdje na Balkanu za žanr. Sada, sve zavisi kako ko doživljava jugovejv. Neko će ga predstaviti kao nostalgiju i žaljenje za gubitkom te zemlje, te inspiracijom priči koje su čuli od svojih roditelja, đedova i baba, dok će ga neko drugi predstaviti kao ironiju i, na neki svojevrstan način, izraz sreće jer je više nema i jer imaju nešto da kritikuju u vezi Jugoslavije. A ja, ja sam apsolutno neutralan.

K!K: Pripadaš generaciji koja Jugoslaviju (i generalno, osamdesete koje te inspirišu) poznaje samo kroz reči i sećanja drugih (članova porodice, društva, medija). Smatraš li da je upravo ta „distorzija sećanja” koja nastaje sa prenošenjem priča s kolena na koleno, odnosno, udaljenost od decenija kojima se inspiriše, ključna za neutralni, ambivalentni štimung koji vejporvejv kao žanr generalno i ima?

SS: Pa realno, ima tu istine. Jedinu Jugoslaviju koju generacije poslije osamdesetih pamte jeste ona koja je bila u jednom tužnom, depresivnom i mizernom periodu rata. O svemu prije toga mogli su samo da čuju od svojih roditelja, rodbine, komšija i drugih ljudi, koji su bar trideset i više godina stariji od njih. Onda to stvara jednu vrstu slike u mislima jedne individue koja počne o tome da razmišlja i sada dodaj na to vejporvejv koji je zasnovan na tim godinama, to stvara jedan veliki nostalgični štimung koji inače tjera na razmišljanje i neku želju da se sopstvenim očima taj period vidi i proživi. Budući da se, nažalost, u prošlost ne može ići, ostajemo tu gdje smo i ostaju nam samo nostalgične slike iz naših glava.

The post Ljuljuškanje na talasima nostalgije: ima li budućnosti za vejporvejv? appeared first on Kultur!Kokoška.

Malo „dosadne” istorije

Među najstarije predmete na svetu, spadaju devet kamenih maski starih oko devet hiljada godina, pronađenih na teritoriji Izraela. Istraživači su utvrdili da su ih nosili, verovatno, poljoprivrednici, prilikom običajnih rituala.

Maska je bila osnovno, neizostavno sredstvo kako u ritualima i obredima, tako i u pozorištu. Bila je pokretač magije – posrednik između čoveka i
„drugih svetova” (prilikom obreda i rituala) ili sredstvo koje je pomagalo čoveku da projektuje sebe van sebe, to jest da postane neko drugi (u pozorištu). Posmrtne maske su bile u službi pamćenja i slave, „pomen na velike ljude i velika dela”, kako je rekao Alberti. Pružajući anonimnost onome ko ih je nosio, recimo u sudstvu, imale su i zaštitnu ulogu, što je slučaj i sa venecijanskim maskama. I danas, maska predstavlja nužan rekvizit mnogih tajnih društava. Setite se, na primer, filma Širom zatvorenih očiju (Eyes Wide Shut, 1999).

U zadnjih nekoliko meseci, reč maska nas asocira na medicinske, zaštitne maske. Ako se vratimo malo unazad, verovatno bi mnogi od nas zamislili neku od magično privlačnih venecijanskih maski, i ovaj tekst će biti posvećen uglavnom njima. Kažemo uglavnom, zato što ćete, u okviru podnaslova ,,Maska u pozorištu”, saznati šta im je prethodilo i sa čim je u vezi njihovo poreklo. Ako niste znatiželjni, možete preskočiti celinu koja sledi i početi sa čitanjem od podnaslova „Venecijanske maske”.

P.S. Spisak nije konačan. Tekstom su obuhvaćene maske koje kriju intrigantne ili Kultur!Kokoški zanimljive priče.

Maska u pozorištu

„Maske sam oduvek mrzeo,  one me uvek podsećaju na posmrtne. Međutim za ovaj komad (Dogovor ptica), mi se činilo zanimljivim da o tome razmislimo”, rekao je čuveni pozorišni reditelj Piter Bruk u knjizi Otvorena vrata.

Istina, danas smo veoma retko u prilici da gledamo pozorišne predstave u kojima su glumci pod maskama, osim ako rediteljsko rešenje predstave ne počiva na njima. Poznato je da to nije bio slučaj oduvek. Maska je u upotrebi od nastanka pozorišta. Obredne maske i bojenje tela bile su obavezan deo pozorišne prakse u istočnjačkom pozorištu – u Indiji, Kini, Japanu i na Baliju. U pozorištu, maska ima i imala je za cilj da likovno definiše karakter lika u predstavi, žanr, a kako je vreme odmicalo i epohu.

U pozorištu antičke Grčke, maska je predstavljala neizostavni element. Da li vam je poznato ime Tespis? Ovaj atinski pesnik iz 6. veka pre n.e. važi za osnivača drame, a pored toga, pripisuje mu se i uvođenje maske u dramu. U to doba, bile su napravljene od drveta ili plute i predstavljale su odraz različitih osećanja – straha, očaja, mržnje, itd. – u prenaglašenom obliku. Poznato je preko 30 tipova ovih maski, a pominje se da su unutar njih bili ugrađeni i nekakvi akustični uređaji, koji su omogućavali muškarcima da igraju više uloga i da lakše igraju ženske uloge, budući da žene u to vreme nisu glumile.

Komedija del arte (lat. Commedia dell’ arte), to jest komedija poziva, komedija koju izvode znalci (profesionalni izvođači), nastala je sredinom 16. veka u gornjoj Italiji i ovekovečila je tipizirane likove koji žive i danas. Najpoznatiji su: Harlekin(o)/Arlekin(o) (Arlecchino) sluga, rob, zabavljač, akrobata, prevrtljivac, oportunista; Kolombina (Colombina) najčešće Arlekinova ljubavnica ili najbolja prijateljica, zavodnica, sluškinja; Pedrolino (Pedrolino) klovnovski lik; Pantalone (Pantalone) škrti trgovac, najčešće pohotan; Doktor (Il Dottore) često priučeni lekar, drveni advokat, katkad erudita. Svaki od ovih likova je imao tipski izrađenu masku, tako da je svaki lik bio prepoznatljiv, odmah po izlasku na scenu. Maske i kostimi komedije del arte, izvršili su veliki uticaj na venecijanski karneval, budući da su Kolombina, Arlekino, Pantalone itd. prepoznatljive maske venecijanskog karnevala i Venecije uopšte, a dolaze upravo iz komedije del arte. Međutim, ove likove nije stvorila komedija del arte. Oni su nam poznati još iz novoatičke komedije (iz komedija Menandra, Plauta, Aristofana…). Znači, sve(t) se vrti oko antičke Grčke. Najčešće. (P.S. Šta je još bitno? Svaki put kada vam nešto zazvuči revolucionarno zato što se prvi put srećete s tim, treba da znate da je velika verovatnoća da se koreni toga nalaze u antičkoj književnosti, antičkoj kulturi uopšte, kulturi Istoka, i da je vrlo verovatno reč o modifikaciji. Naravno, ne želimo da negiramo novatorski duh bilo koje epohe, ali želimo da znate da, recimo, Pedeset nijansi – siva, zaista nije bila nešto suštinski novo).

Venecijanske maske

Danas su sinonim za karneval u Veneciji (najpoznatiji karneval na svetu posle onog u Brazilu), koji se održava jednom godišnje, a ove godine je prekinut dva dana pre završetka, zbog opšte poznate situacije. Iako se danas dovode u vezu sa karnevalom, nekada davno, maske su nošene i van karnevalskih dana, bile su deo svakodnevice. Za slobodoumne, raskalašne građane Mletačke republike predstavljale su odličan štit, koji su zloupotrebljavali u tolikoj meri, da je nošenje maski postepeno zabranjivano na određenim mestima, a 1797. godine, kada je Mletačka republika pala pod vlast Napoleona Bonaparte, potpuno su zabranjene, kao i sam karneval koji se ponovo održava od 1979. godine.

 Šta su tako strašno radili pod maskama?

*Jedna od poznatijih zabrana odnosila se na nošenje maski noću i pri ulasku na sveta mesta – u hramove posvećene Bogu. Zašto? Pa, zato što se orgijalo po samostanima. Kako? Tako što su se muškarci prerušavali u žene. Na lice bi stavljali maske i pod zaštitom kostima, maske i mraka odlazili bi u samostane, gde su sa časnim sestrama, vodili bogougodne razgovore do kasno u noć.

*U jednom trenutku, zabranjeno je nošenje maski za vreme kockanja, jer su, tom prilikom, maske neretko nosili pripadnici aristokratije, koji su već bili u kockarskim dugovima do guše.

*Onaj ko je nosio oružje, nije smeo nositi masku.

Ali vratimo se maskama. Neke od najpoznatijih koje su najčešće nošene i van karnevalskih dana, bile su Larva/Volto, Bauta, Morreta i Gatto (Gnaga).

Volto ili Larva  je jedna od najpoznatijih i najpopularnijih venecijanskih maski. Volto na italijanskom znači lice, dok naziv Larva potiče od latinske reči larva duh. U početku je bila bela ili crna. Kasnije dobija, često raskošnu, dekoraciju po kojoj je danas prepoznatljiva. Nošenje Larve, podrazumevalo je i nošenje crnog ogrtača, pelerine i specifičnog šešira. Kompletan kostim, koji se sastojao iz svega navedenog nazivao se Bauta. Međutim, danas je naziv Bauta toliko rasprostranjen za samu masku, koju možete kupiti nezavisno od ostalih elemenata, da će upućeniji čitaoci pomisliti da autorka teksta piše gluposti, a da urednica nije odradila svoj deo posla. Maska koju danas nazivamo Bauta je evoluirala iz Volto/Larva maske, ali treba znati da se izvorno značenje reči Bauta, odnosilo na celokupan kostim koji je pored Volto/Larva maske podrazumevao i nošenje ogrtača, šešira.

Bauta pokriva celo lice, kao i Volto, ali iako nema otvor u predelu usta, usled specifičnog,  modifikovanog oblika Volto maske, onaj ko je nosio Bautu mogao je da priča, jede ili pije. U potpunosti je skrivala identitet onoga ko je nosio, pa je tako često zloupotrebljavana (već smo naveli neke od mogućnosti). Tokom karnevalskih dana, mogli su je nositi svi, a tokom ostatka godine samo pripadnici viših klasa Mletačke republike. Međutim, zakonska ograničenja i zabrane su poštovali jedino oni koji nisu imali razlog da ih krše. Pored kriminalnih radnji koje su se odvijale pod plaštom Baute, često su je nosili ljubavnici, jer ih je štitila od prepoznavanja.

Morreta (od prideva moro – crno), dolazi iz Francuske, ali je u Veneciji postala toliko popularna da je smatramo jednom od najpoznatijih venecijanskih maski. Nazivana je i Servetta muta (nema sluškinja), a sada ćete pročitati i zašto. Ova (uvek) crna maska, od baršuna, ovalnog oblika, bila je namenjena samo ženama. Njena specifičnost leži (i) u načinu na koji je nošena. Sa unutrašnje strane maske, u predelu usta, postojalo je dugme, koje ste morali zagristi da bi Moreta stajala na licu. Samim tim, žena koja je nosila ovu masku nije mogla da govori. Ako vam Kultur!Kokoška kaže (a evo kaže vam), da je ova maska bila u službi zavođenja, zapitaćete se, kakvo zavođenje? Kako da te zavede žena koja ne progovara? Osim ako nije boginja? Treptanjem? Koketnom mimikom? Kakva mimika kada ima masku na licu. Ni K!K nema odgovor na ovo pitanje, ali treba znati da je mutavost, u doba renesanse, bila jedna od najpoželjnijih osobina kod žena. (Da, u 15. veku u Italiji se pojavilo ,,ono čudo renesansne kulture – učena žena’’, kako je rekao Euđenio Garin, ali treba znati da su takve žene bile prava retkost. Istina je i da se u određenim periodima renesanse potenciralo na obrazovanju žena koje su pripadale višim klasama društva, ali isključivo da bi, po potrebi, zabavljale članove porodice, posetioce i da bi privukle odgovarajuće muževe.) Ako ne verujete nama, isto ovo je rekao i pomenuti, uvaženi Euđenio Garin u knjizi Čovek renesanse. Istina, na finiji način: ,,Za žene je bio rezervisan režim jednostavnosti, ukrasa, pokornosti, ćutanja… Ćutanje je toliko preporučivano ženama da je čudo da su uopšte i govorile”. Eto. Čak ni progresivna renesansa nije bila naklonjena progresu žene. Ali, da se ne pravimo kako ne znamo odgovor na ono pitanje. Tada su se muškarci udvarali ženama (uglavnom), a njihovo je bilo samo da skinu masku, ukoliko im se udvarač dopadao. I tako bi barijera bila uklonjena. Žene su u pratnji svojih muževa šetale čak i trgom Sv. Marka sa ovim maskama, jer se smatralo da Moreta ističe lepotu lica, iako je lice bilo pokriveno.Slažemo se da zvuči kontradiktorno, ali grešite, ako mislite da je po sredi puka želja „muških šovinističkih svinja”, da čak ni lice žene ne bude izloženo pogledima drugih muškaraca. Uobičajeni pratilac Moreta maske bio je duboki dekolte, u svetu poznat kao venecijanski. Kroz prozirne tkanine nazirale su se bradavice, često obojene u crveno, kako bi još više došle do izražaja. Izložene grudi trebalo je da privuku pažnju, a pod maskom su se nalazile tajne koje je trebalo otkriti – njihove misli, osećanja, namere… Kako da ne. Ali nije ovo ništa. Najbolje sledi.

Gato ili Gnaga je maska iza koje se kriju neke od najzanimljivijih priča venecijanske istorije. Da ne poverujete šta je sve usledilo zbog jedne maske, ali ako imate na umu da gatto na italijanskom znači mačka, a gnaga – meow, ili što bismo mi na ovim prostorima rekli mjau, već naslućujete da se iza maske krije nešto zanimljivo, intrigantno, čim ima veze sa tim divnim, vragolastim bićima.

Priča broj 1: Čak ni slobodoumna Mletačka republika nije gledala blagonaklono na homoseksualnost, ali je Gatto/Gnaza maska rešavala stvar. Naime, homoseksualci (isključivo muškarci), su se prerušavali u žene i nosili pomenutu masku. Tom prilikom, bili su u obavezi da nose i korpu napunjenu mačićima i da lascivno dobacuju prolaznicima, izmenjenim glasom koji je podsećao na mjaukanje. Zapravo, „mjaukanje” je verovatno označavalo izrazito visok, feminiziran glas, i K!K veruje da nećete pogrešiti ako zamislite izrazito feminizirane, kostimirane drag queens, koji su sa sve korpicom punom mačića lepršali uskim ulicama Venecije i pozivali druge (ne)zainteresovane muškarce na seks. Homoseksualnost je bila kažnjavana smrću (odsecanjem glave i spaljivanjem), ali ova maska je predstavljala rupu venecijanskog zakona. Onaj ko je nosio i ponašao se na gore naveden, propisan način, mogao je slobodno upražnjavati homoseksualne odnose, bez straha od posledica. Međutim!

Priča broj 2: Prostitutke su konstatovale osetan pad klijenata, što govori o popularnosti aktivnosti koje su se odvijale pod plaštom Gatto/Gnaza maske. Ovo nam govori da je oduvek bilo mnogo više onih koji su isključivo na rečima (bili) gadljivi na muško dupe. Na dupe, uopšte. Ali da se ne udaljavamo od teme. Ne da su konstatovale osetan pad, nego su bile ozbiljno poslovno ugrožene i shodno tome, obratile su se vlastima za pomoć. Od tadašnjeg kardinala Antonija Kontarinija, dobile su dozvolu (saznaćete zbog čega u priči broj 3), da sa svojih prozora, balkona pokazuju obnažene grudi prolaznicima, nudeći se na taj način. Ne mislimo na duboki dekolte, od prozirne tkanine, već na potpuno izložene grudi, uključujući i bradavice. Obično su stajale na stolicama ili specijalno izrađenim cipelama, štulama, visokim i do 60 cm, (takozvane kalkanjini),  što im je omogućavalo da maskimalno istaknu gole grudi tokom 24 sata. Noću su ih osvetljavale fenjerima. Morate priznati da je ideja bila genijalna, jer oponenti nisu imali šta da istaknu od struka nagore. Svakako, ništa što bi probudilo požudu.

Priča broj 3: Iako je bavljenje prostitucijom bilo dozvoljeno, postojala su ograničenja, budući da je Venecija, u određenom trenutku, postala preplavljena kurtizanama, koje su nudile svoje usluge na svakom koraku i time unosile pometnju u živote inače „bogobojažljivih” građana (čitaj licemernih). Kretanje im je bilo teritorijalno ograničeno na područje Carampane di Rialto, gde su se nalazila zdanja u koja su ih vlasti smestile, a koja su pripala Mletačkoj republici nakon što je umro poslednji član čuvene porodice Rampani. Zdanja u kojima su živele bila su uglavnom skoncentrisana oko četvrti San Polo. Mogle su da izlaze iz kuća, ali samo u okviru pomenutog dela grada, osim subotom kada im je bilo dozvoljeno kretanje i izvan navedene zone, ali su morale da nose žutu maranu, kako bi se razlikovale od udatih žena, koje su nosile belu. Nedeljom i verskim praznicima, rad im je bio strogo zabranjen. Složićete se da nisu imale mnogo mogućnosti za prezentaciju. Kao da to nije bilo dosta, pojavili su se i transvestiti (najbliže današnjem poimanju te reči), pod zaštitom Mjau maske. Homoseksualnost, transvestija i muška prostitucija bile su nepoželjne i vlasti su odlučile da između dva „zla” daju podršku manjem i da na taj način vrate na „pravi put one koji su skrenuli”. Zarad ostvarenja cilja, prostitutke –  karampane (izraz izveden iz Carampane di Rialto, pomenuti deo grada u kom su živele i radile), pored dozvole da pokazuju obnažene grudi sa svojih prozora i balkona, vremenom dobijaju i dozvolu da se okupljaju i pokazuju obnažene grudi na mostu koji je i danas poznat kao Most sisa. Naravno, morale su doći od tačke A do tačke B, što znači da je toples bio prisutan i na ulicama Venecije u 16. veku…

Predlog: Budući da slika vredi više od hiljadu reči, obavezno pogledajte (ako niste) film Mletački trgovac (The Merchant of Venice, 2004), ukoliko želite slikovitiji prikaz ovog  teksta i mnogo više od toga. Između ostalog, na samom početku filma, videćete u kadru kurtizanu obnaženih grudi kako hoda ulicom. Do Mosta sisa, verovatno.

U nastavku teksta sledi predstavljanje još nekoliko prepoznatljivih venecijanskih maski. One su u direktnoj vezi sa Komedijom del arte (osim jedne), i nisu učestalo nošene van karnevalskih dana kao Volto, Bauta, Moreta.

Kolombina (mala golubica) je jedna od najpoznatijih i danas najprodavanijih suvenira kada je reč o venecijanskim maskama. Pokriva gornju polovinu lica. Ukrašena je imitacijom zlata, srebra, kristalima, perijem. Jedna od legendi kaže da je ova maska specijalno osmišljena za glumicu, koja nije želela da njeno lepo lice bude u potpunosti prekriveno. Danas je nose i muskarci. Često ćete pročitati kako ne postoje dokazi koji bi potvrdili upotrebu ove maske na pozornici ili u svakodnevnom životu, iz čega je izveden zaključak da je Kolombina moderna tvorevima. Ali, K!K vam daje na uvid sliku Filipa Mersijea, na kojoj pored Arlekina (levo), možete videti i Kolombinu sa maskom koja oblikom odgovara današnjoj Kolombina maski. Iako ne možemo tvrditi da je ova maska u upotrebi od početaka Komedije del arte (sredina 16. veka), zahvaljujući (i) slici Filipa Mersijea, znamo da je postojala u 18. veku. Ono što je sigurno, ime je  dobila po Kolombini, najpoznatijem ženskom liku pomenutog žanra.

Harlekin(o) ili Arlekin(o) maska je vremenom pretrpela dosta izmena. Pritom ne mislimo na izmene koje se odnose isključivo na dekoraciju, kao što je slučaj sa ostalim maskama koje smo pomenuli, već na oblik i detalje. Prvobitno je prekrivala celo lice, a kasnije gornju polovinu, kao i Kolombina. (Možete je naći u obe varijante i sada.) Bila je crna, a danas se izrađuje u mnogo boja i sa mnogo varijacija na temu. Za ovu masku je karakterističan majmunoliki oblik, to jest gornji deo maske podseća na lice majmuna. U predelu čela se nalazi(la) crvena tačka, kvrga koja prema nekim tumačenjima označava rog đavola. U Komediji del arte Arlekino je, kao što smo rekli, sluga, rob, zabavljač… Svakako prevrtljivac. Sama venecijanska maska je viđena kao odraz tupavosti, gluposti, a neki u njoj vide predstavu demona. Zašto je to tako? Smatra se da su lik i maska Arlekina (Arlecchino) zasnovani na Alicinu (Alichino), demonu kojeg Dante pominje u svojoj Božanstvenoj komediji, tačnije u dvadeset prvom pevanju Pakla koje je posvetio varalicama. Da ne dužimo. To je jedno u nizu viđenja o poreklu ovog lika i maske. Arlekino maska predstavlja deo kostima. U početku, kostim se sastojao iz mnoštva spojenih delova najrazličitijih materijala, takozvanih restlova, (za)krpa, a kasnije postaje prepoznatljiv po kombinaciji crvene, žute, zelene i plave boje.

Zanimljivost: Da li ste čuli za Arlekinov sindrom i Arlekinov znak? Reč je o medicinskim terminima koji opisuju određena stanja, a dobili su ime upravo po ovom našem Arlekinu. Nazivi su u vezi sa njegovim kostimom i maskom, pa ako vas zanima više, kliknite na priloženi link i uputite se na strane 49-53.

Doktor (Il Dottore) je jedan od najznačajnijih likova Komedije del arte, kao i Pantalon(e) i Pedrolino, ali same venecijanske maske Il Dottore, Pantalone i Pedrolino nisu naročito popularne. Tačnije rečeno, ne kriju intrigantnu pozadinu. Međutim, skloni smo da poistovetimo, pomešamo masku Doktora (Il Dottore) sa maskom Doktora kuge (Medico Della Peste), a reč je o dve različite maske. Naime, Doktor kuge je veoma poznata maska venecijanskog festivala (Venecije uopšte), ali ona ne dolazi iz Komedije del Arte i nema nikakve veze sa maskom Doktora (Il Dottore), koji je ponekad učen čovek (erudita), ali je najčešće priučen.

Doktor kuge (Medico Della Peste) je najprepoznatljivija venecijanska maska. Zahvaljujući specifičnom obliku, ne možete je pomešati ni sa jednom drugom. Reč je o modifikaciji zaštitne maske koju su nosili lekari od srednjeg veka naovamo, misleći da će se na taj način zaštititi od kuge. Karakteristika ove maske je dugačak kljun čija je unutrašnjost bila premazana parfemom dobijenim od više desetina vrsta biljaka, ali i drugih supstanci, za koje se verovalo da će ubiti kugu, pre nego što kroz dugačak kljun stigne do sluznice nosa. Naivno, ali tako je bilo. I ovu masku možete videti u filmu koji smo vam predložili da pogledate (Mletački trgovac).

Izvorno, sve venecijanske maske (pomenute i nepomenute), bile su crne ili bele izrađene od kože ili u tehnici papir-mašea (papier-mâché). Od izvornog izgleda zadržale su samo oblik, budući da ih danas možemo naći u najširem spektru boja, izrađene od skupih materijala, raskošno uskrašene. Zajedničko svim opisanim maskama je pružanje zaštite onima koji su ih nosili. Koliko su važno mesto zauzimale u svakodnevnom životu građana Venecije i koliko su zloupotrebljavane,  govori činjenica da je njihovo nošenje bilo zakonski regulisano. Nisu zaboravljene iako su potpuno zabranjene na samam kraju 18. veka. Pretragom sajtova kompanija koje se bave elektronskom trgovinom, videćete koliko su zastupljene, samim tim i tražene, kako one jeftine, tako i one za koje treba izdvojiti popriličnu svotu novca. U vreme karnevala oživljavaju u punom sjaju, oživljavajući donekle i  vreme u kojem su nošene, dok mimo karnevalskih dana služe kao ukras ili čekaju sledeći karneval. Uglavnom.

The post Provokativne venecijanske maske: Šta kriju? appeared first on Kultur!Kokoška.

Okrug Eseks predstavlja kolekciju tri priče Džefa Lemira, tako naslovljenu kako bi bilo istaknuto ono što im je zajedničko – mesto radnje. To je delom imaginarni kanadski okrug, nalik okrugu Ontario, u kom je autor odrastao, naseljen pretežno stanovništvom koje se bavi poljoprivredom i – nimalo slučajno – obožava hokej. Priče sa farme, Priče o duhovima i Seoska bolničarka se međusobno proširuju, jer su protagonisti jedne od njih sporedni likovi u nekoj drugoj.

Iako je sve započelo kao jedna, samostalna priča, smeštena u Lemirov rodni gradić, ovo ostvarenje je preraslo u svojevrsno „porodično stablo”, kako navodi autor. Prostrana žitna polja i snegom prekriveni predeli poslužili su mu kao pozadina naspram koje su ljudi još otuđeniji i usamljeniji, nego što bi se očekivalo zbog prirode njihovog zanimanja. Poljoprivreda je tradicija u porodici Lemir, ali malog Džefa nije zanimala. Kada se kasnije preselio u Toronto i realizovao Okrug Eseks, ni sâm nije bio siguran da li je ovaj naslov posveta detinjstvu ili pokušaj da se oslobodi sećanja iz tog perioda koja su ga dugo pratila. Zanimljivo, veći uticaj na Lemirovo stvaralaštvo nisu toliko imali drugi strip-autori, koliko čuveni Nobelovac, Džon Stajnbek. Njegovi romani su bili prožeti društvenim i ekonomskim temama, koje nisu ograničene na vreme radnje, jer su u centru pažnje pitanja ljudskih težnji, usamljenosti i neizvesnosti.

U početku beše slika – slika dečaka s povezom preko očiju i ogrtačem. Maleni Lester je želeo da postane superheroj, a završio je crtajući stripove o superherojima. Jedan od njih je prikazan kao strip u stripu (Priče sa farme). Majka mu je preminula, o svom ocu zna vrlo malo i o njemu brine ujak. On je jednostavan čovek, koji mnogo radi i koliko god se trudio da razume Lestera, to mu ne polazi za rukom. Kada Lester skine masku, njegove oči su maltene bezizražajne. A kada proviruju ispod maske, one su ispunjene životom – onako kako ga dečak zamišlja: kao borbu protiv vanzemaljske najezde.

U nastavku se susrećemo sa starim Luom Lebefom, nekadašnjom hokejaškom zvezdom. Priče o duhovima vraćaju Lua u mladost, u kome su on i njegov mlađi brat žarili i palili hokejaškim terenima, ali su se potom udaljili. U sadašnjosti je on senilni starčić, o kome povremeno brine medicinska sestra En. Njoj je posvećena treća knjiga, Seoska bolničarka, koja povezuje niti iz prve dve, a koje se samo mogu naslutiti. Okrug Eseks tako na kraju uspeva da nadmaši porodičnu sagu i prerasta u storiju o zajednici obeleženoj tragedijom starom čitav vek.

Džef Lemir je odlično izbalansirao količinu teksta i naraciju crtežom. Okrug Eseks ima preko petsto strana, ali nije pretrpan tekstom. To je jedna od ključnih karakteristika grafičkih romana: neme sekvence koje čitaocima služe poput intermeca. Još jedna specifičnost Lemirovog izražavanja je smena širokih pustih predela s krupnim kadrovima usamljenih ljudi. Na taj način podvlači njihovu usamljenost i izgubljenost. A opet, sličan pristup koristi i kada crta prepune hokejaške dvorane i hvata igrače pred ključne udarce. Ovo je dodatno obogaćeno drugim grafičkim rešenjima, poput spomenutog stripa u stripu, geografskih karti ili porodičnih fotografija i pisama. Ti dodaci čine Eseks još intimnijim delom.

Hokej na ledu, „ples života”, kako ga zovu, je najpopularniji sport u Kanadi. A za Lemira predstavlja metaforu za bolji život i beg sa sela. Pored toga, timski duh je iskorišćen kako bi bila istaknuta važnost porodice, ali i važnost sporta kao zajedničkog imenioca kolektivnog identiteta; što lokalnog, što nacionalnog. Zaista, hokej je u Kanadi simbol jedinstva toliko da se posvećenost Kanađana ovom sportu poistovećuje s religijom. Zemlja od preko trideset miliona stanovnika je podeljena politički i jezički, ali je hokej tu da ih ujedini. Sve je poprimilo još šire razmere nakon što je hokej svoja vrata otvorio ženskoj populaciji. Otuda je Lemir kroz Okrug Eseks nastojao i da čitaocima približi kulturu svog naroda.

Ovo delo je priča o ljudima izneverenih očekivanja i nedosanjanih snova, koji, uprkos tome, nisu odustali. Grubi su to ljudi, poput mesta u kome žive, hladnog i pustog, ali njihove male pobede su sve samo ne obične. Lemir jeste bio inspirisan superherojskim stripom, kome je, rekosmo, uputio nedvosmislenu posvetu, ali je Eseks nešto potpuno drugačije. No, autor je svoje delo završio onako kako se završava većina superherojskih priča: nadom, olakšanjem i podsećanjem da život uvek ide dalje. Okrug Eseks je širom Kanade profesorima književnosti poslužio kao dokaz da i strip, odnosno grafički roman – može biti posmatran kao vid književnosti.

Srpski izdavač je Komiko, a izdanje je u tvrdom povezu, što i priliči ovako obimnoj knjizi. Prevod potpisuje Igor Cvijanović. Ovo izdanje se smatra definitivnim, jer uključuje i dve kratke priče, kao i dodatni materijal, u vidu skica i ilustracija. Originalni izdavač je Top Shelf, a Okrug Eseks je u regionu objavila i zagrebačka Fibra. Još, Džef Lemir je početkom godine na Tviteru najavio TV seriju o kojoj se dugo priča, odnosno, pilot epizodu te serije. A gde ima dima…

The post Tajne Okruga Eseks appeared first on Kultur!Kokoška.

U martu 2020, skoro tri godine nakon što su u javnost izašle prve optužbe protiv Harvija Vajnstina za seksualno uznemiravanje i zlostavljanje, ovaj bivši filmski producent osuđen je na 23 godine zatvora za, najverovatnije, samo neke od zločina koje je počinio. Nakon što su Njujork Tajms i Njujorker u oktobru 2017. objavili priče o desetinama žena koje su tokom 30 godina bezuspešno prijavljivale zlostavljanje koje su trpele od Vajnstina, mnoge druge njegove i žrtve drugih holivudskih predatora smogle su hrabrost da javno progovore o svom iskustvu iz čega se razvio #MeToo pokret. Dve i po godine kasnije, prijave novih slučajeva seksualnog zlostavljanja u filmskoj industriji, kako žena, tako i muškaraca, maltene su svakodnevne, a čini se da svaka nova objava izaziva gotovo istovetne reakcije javnosti – najvećim delom optuženi smesta bivaju razapeti na društvenim mrežama, ali još uvek je i onih koji se pitaju zašto žrtve progovaraju „tek sad“, više meseci ili godina nakon zlostavljanja. Međutim, ubrzo je postalo jasno da ovi seksualni zločini skoro nikada nisu bili tajni, pa pravo pitanje nije zašto žrtve ćute (na koje je, uostalom, toliko puta odgovoreno), već zašto ne progovaraju brojni svedoci.

Kiti Grin, rediteljka i scenaristkinja filma Asistentkinja, u svom dugometražnom igranom prvencu daje barem deo odgovora na ovo pitanje, fokusirajući se na posledice hijerarhije moći u okviru neimenovane producentske kompanije koja bi trebalo da odražava situaciju u Holivudu, a verovatno i filmskoj industriji uopšte. Kroz jedan radni dan u životu asistentkinje Džejn ovaj film daje poražavajuć uvid u to kako holivudski seksualni predatori opstaju na svojim visokim pozicijama. Nakon premijere na filmskom festivalu Telluride u avgustu 2019, Asistentkinja je prikazana i na Sandensu početkom 2020, a bioskopski život ovog filma nažalost je prekinut pandemijom i nastavljen tek krajem leta kada nam je stigao i u komšiluk – na festivale u Motovunu i Sarajevu. Najnovije ostvarenje Kiti Grin stoga još nije došlo do velikog broja gledalaca, ali i pored toga je uočljiv veliki raskorak u ocenama filma od strane kritike i publike. Iako se mnogi slažu da Džulija Garner briljira u glavnoj ulozi, reakcije publike na Asistentkinju mahom su negativne, opisujući film prvenstveno kao „dosadan“ i „bez radnje“. Tako je jedan važan i pametan film nepravedno zapostavljen zbog svoje suptilnosti ostavljajući nas da se pitamo da li je senzacionalizam neophodan kako bi se kod gledalaca razvila empatija prema žrtvama (ne samo seksualnih zločina) raznih Harvija Vajnstina ovog sveta.

Pored loše ocene publike na sajtu Rotten Tomatoes, i popularni IMDb prepun je negativnih prikaza filma od strane korisnika ovog sajta koji one koji još nisu pogledali Asistentkinju žele da odvrate od takvog „gubljenja vremena“. Među ovim oštrim osudama filma, jedan od glavnih argumenata je kako je on suviše dosadan jer „nije zanimljivo gledati nečiji ceo radni dan“ – a Džejnin radni dan počinje pre zore i završava se kasno u noć. Dok posmatramo protagonistkinju kako obavlja vrlo širok spektar svojih dužnosti – od kuvanja kafe i čišćenja šefove kancelarije do zakazivanja vožnji i organizovanja dobrodošlice novoj koleginici – svakako pred nama nisu najzabavnije, a naizgled ni naročito dinamične scene, ali u njihovim detaljima leži jeziva priča koju Kiti Grin želi da ispriča i na koju je teško ostati ravnodušan uz pažljivo gledanje. Nalik horor filmovima u kojima je čudovište prisutno samo u senkama i umu gledaoca, tokom 90 minuta trajanja Asistentkinje, glavni zlikovac neimenovan je i prisutan samo svojim glasom. O njemu saznajemo kroz telefonske pozive njegove frustrirane supruge, usputne komentare saradnika o kauču u njegovoj kancelariji na kom nije preporučljivo sedeti i, pre svega, zadatke koje Džejn obavlja za njega – poput nabavljanja leka za impotenciju. Ovaj film ne dozvoljava pasivno gledanje i prosto iščekivanje „da se nešto desi“, ali svaka scena doprinosi razumevanju složenog skupa okolnosti koji omogućava sistemsko zlostavljanje i iskorišćavanje filmskih radnica i radnika koji imaju ambicije da postignu uspeh u ovoj industriji. Asistentkinja nije napeta, optimistična priča o hrabroj pojedinki koja se izborila sa svojim mučiocem. Umesto toga, Kiti Grin nas podseća da postoji mnogo žrtava čije priče još nismo čuli, potcrtavajući da se odgovornost ne sme svaliti na njih, a svakodnevno maltretiranje kojem su podvrgnute svakako nije uzbudljivo, pa tako ni ovaj film nema potrebe da bude.

Budući da se nalazi na jednoj od najnižih pozicija u okviru kompanije u kojoj radi, a uz to je i tek nedavno diplomirala – kao da su to validni razlozi za izrabljivanje – Džejn na posao dolazi pre svih, a odlazi kada dobije dozvolu. Uslov da zadrži svoj posao je da trpi svakodnevno ponižavanje u vidu obaveznih ulagivačkih e-mail izvinjenja šefu za sve u vezi sa njenim ponašanjem što mu nije po volji. Naučena, kao i mnogi ljudi njenih godina danas, da ne postoji tako nešto kao što je previše prekovremenog rada, ona se u potpunosti posvećuje svom poslu jer to vidi kao jedini način da napreduje. Džejn zato biva neprijatno iznenađena kada u kompaniju dođe nova asistentkinja – mlada i njenom šefu fizički privlačna žena. Ona prema Džejninom mišljenju nije nimalo kvalifikovana za rad u produkcijskoj kompaniji, stoga ne čudi da je reakcija glavne protagonistkinje na ovaj razvoj događaja negativna na više načina. Kiti Grin ovde daje dodatnu dimenziju filmu i Džejninom liku jer pored njene zabrinutosti za pridošlicu koja očigledno posao nije dobila zbog svoje stručnosti, ona oseća i ljubomoru. Možda i najupečatljiviji aspekt glume Džulije Garner je upravo ovaj trenutak kada uspeva da izrazi složenost Džejninih emocija koje je motivišu da se pobuni protiv zlostavljanja svoje nove koleginice. Čini se da je na prvom mestu dobrobit ove mlade žene, ali takođe je jasno da je toliko puta do tada čistila već pomenuti kauč u šefovoj kancelariji, a glas po svemu sudeći odlučila da digne tek kada je osetila pretnju i po svoje radno mesto. Ovo nikako nije poziv na osudu glavne junakinje, ali doprinosi razumevanju jednog od načina na koji ljudi poput Harvija Vajnstina uspevaju da održe svoju moć.

Ono što se mnogima čini kao nagli kraj koji film ostavlja nedovršenim, Asistentkinji zapravo dodatno daje na relevantnosti – nema obrta i velike pobede, kao krajnje podsećanje na to da zlostavljanja u filmskoj industriji nisu izolovani slučajevi već sistemski problem koji neće rešiti jedna mlada žena tek uvučena u vrtlog ovog posla. Kiti Grin ne umanjuje hrabrost potrebnu da se ustane protiv nasilnika, ali podseća na to da je on uvek okružen pasivnim posmatračima koji svojim opravdanim ili neopravdanim odsustvom delanja postaju njegovi saučesnici – umesto slavljenja kazne svakog pojedinca, ona poziva na korenitu promenu sistema u kom je postojanje zlostavljača neminovno.  

Nalovna ilustracija: Manuel Baudisch

The post Pravda za Asistentkinju appeared first on Kultur!Kokoška.

Otkud?

Ukoliko volite da istražujete ćoškove interneta posvećene opskurnim hobijima i interesovanjima, pre ili kasnije ćete naleteti na veliki forum iz doba Jure – „Classic Horror Film Board“. Jedna od ljućih, a istovremeno informativnijih diskusija vođenih na ovom forumu, počevši 2010. godine, bavi se preciznom periodizacijom takozvane „pomame čudovištima iz šezdesetih” u američkoj popularnoj kulturi – pre nego što su prajm-tajm primat preuzeli špijuni (zahvaljujući brojnim adaptacijama avantura agenta nula-nula-sedam) i Ratovi zvezda (dodatno objašnjenje nepotrebno).

Većina forumaša se slaže da je okvirni početak perioda dominacije čudovišta u američkoj pop-kulturi bila 1957. godina, kada je na televiziju, najuticajniji masovni medij pedesetih, došao program od ukupno 52 crno-bela horor filma u produkciji Juniverzal studija (tada još znan kao Universal Pictures); paket pod efektivnim imenom Šok! sadržao je sve najveće međuratne hitove. Zvezde ovih ostvarenja bile su grdobe poput Drakule, Frankenštajnovog čudovišta i Nevidljivog čoveka, a njihovi krvoločni istorijati umigoljili su se u domove Amerikanaca i zaokupili njihovu pažnju. Cvetajuće interesovanje za čudovišno u kontekstu svakodnevnog uskoro je ovaploćeno i u dve televizijske serije veoma sličnih premisa: The Munsters i The Addams Family, koje su obe otpočele sa emitovanjem 1964. godine.

Najvažnija odlika ovog televizijskog programskog talasa bio je stav koji su producenti zauzimali, a gledaoci preuzimali, prema žanru gotičkog horora; komični spoj monstruoznog i modernog trivijalizovao je prethodno upečatljiva, zastrašujuća stvorenja iz grozničave mašte devetnaestovekovnih pisaca. Najmlađi deo publike bio je tako pošteđen suvišnog straha, a groteskna nova konfiguracija nuklearne porodice bila je dopadljiva i najvažnijoj novoj potrošačkoj grupi – tinejdžerima. Istovremeno, s druge strane okeana, britanska produkcijska kuća „Hammer“ počela je da izbacuje filmove inspirisane istim gotičkim motivima, ovog puta, za razliku od Juniverzala, u magičnom, novom Tehnikoloru… Čudovišni biznis je postao, svi su shvatili, izuzetno profitabilan.

Forumske spekulacije o simboličkom kraju ovog perioda kreću se od 1962. (Bobi Piket izbacuje ultra-hit „Monster Mash“, prepoznavši i obeleživši rastuću komercijalizaciju Noći veštica i svih njenih ikona) sve do 1977. godine (kada četvrta epizoda Ratova zvezda redefiniše značenje reči „blokbaster“). Korisnik „opticalguy“ pružio je pomirljivu, i prilično ubedljivu tezu o okvirnom završetku vladavine čudovišta u pop-kulturi, zacrtavajući njen definitivni kraj ubrzo nakon premijere Rozmarine bebe i ubistva Šeron Tejt:

„Reakcija na porodicu Menson i mitologiju koja ih je okruživala („Zle ubice-hipsteri će vas srediti… A uz to su i Satanisti!“) u kombinaciji sa Isus-čudacima dovela je do toga da se filmovi o ovim [čudovišnim] temama shvataju preozbiljno. Tako je počeo prelazak sa filmova o monstrumima na drugačije horor filmove, „slešere”, uz menjanje ciljne grupe na starije tinejdžere i ljude u ranim dvadesetim. Bio je to, takođe, i početak pokreta protiv Noći veštica, pošto je to, navodno, bilo „satanističko”. Šteta, jer je pomama čudovištima bila toliko zabavna za klince.”

Merodavna je i teorija koja tvrdi da je era klasičnih horor filmova okončana tačno 1973. godine, kada u bioskopske sale ulaze novi koncepti horora
– ili slešera (Teksaški masakr motornom testerom), ili onih fokusiranih na konflikt hrišćanstva i paganizma (Isterivač đavola).

Ono što se sa sigurnošću svakako može tvrditi jeste da je posleratno interesovanje za ikonografiju neobičnih bića bilo daleko više produktivnije i profitabilnije od prve ere čudovišta u masovnoj kulturi, koju obeležava vrhunac popularnosti i kvaliteta Juniverzalove franšize tokom tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Izuzev pomenutih filmskih i televizijskih serijala, čudovištima su se bavili, ciljajući na džeparce koji su se u hladnoratovskom ojačanju američke srednje klase prelivali, i specijalizovani magazini za decu i tinejdžere, industrije slatkiša, igračaka i kostima, i konačno – ili najpre – muzika.

Iz svega što se izrodilo iz ove hiper-produkcije čudovišnih sadržaja, dakle, možda je najinteresantniji i najzabavniji muzički mikroverzum koji ćemo ovom prilikom označiti kao „monster“ surf-rok. (SAVET SA STRANE: Spotifaj priznaje i oznake poput „horror-“, „spooky-“ i „Halloween-surf“.)

Šta?

„Monster“ surf za svoju inspiraciju uzima nekoliko kritičnih tačaka unutar navedenog čudovišnog „buma”; za ovaj muzički žanr od izuzetnog značaja je ograničena selekcija filmova Žnj-produkcije iz 50-tih i 60-tih, među kojima se ističu The Horror of Party Beach (1964) i Monster From the Surf (1965). Oba ova filma predstavljaju specifičan, možda neočekivan susret dva aktuelna filmska žanra iz šezdesetih: party beach komedije (neobuzdani tinejdžerski haos u svom bejbi bumerskom hibrisu) i klasičnog močvarnog horora (koji oličava figura Stvorenja iz Crne lagune).

Zasnovan na prepoznatljivom zvuku instrumentalnog surfa, koji je začet krajem pedesetih godina prošlog veka, „horor“ surf boji ovu blejačku muziku nešto tamnijim, veeeoma blago rečeno zlokobnim nijansama – kroz upotrebu pretežno molskih i bluz intervala, inkorporiranje neobičnih boja ranih elektronskih instrumenata, i prisustvo brojnih karakterističnih atmosferičnih semplova iz klasičnih horor filmova (vrisci, grohot, škripa starih vrata).

Šezdesete: The Deadly Ones et al.

Naoko banalni spoj plaže, mesta za porodični odmor i omladinsku razuzdanost, i stvorenja koja vrebaju po mraćnim ćoškovima čovečje uobrazilje, pokazao se kao neočekivan izvor inspiracije za muzičare sa Zapadne obale. Prvi koji se odvažio da se upusti u kros-žanrovska eksperimentisanja bio je misteriozni bend The Deadly Ones, sa svojim ikoničnim (i jedinim!) albumom – It’s Monster Surfing Time (1966). Ovo izdanje je postavilo standard koji je, iskreno, teško ko uspeo da u potpunosti zadovolji – iako će mnogi bendovi usvojiti osnovnu mustru. Album čini 12 ležernih instrumentala, toliko uniformno dobrih da je teško izabrati favorita. Ipak, mogli bismo da izdvojimo početnu stvar, „Monster Surfing Time“ (jer odlično predstavlja osnovni ton albuma, a ton je sve u horor surfu), kao i lagodni „The Moonlight Surfer“, sa reminiscencijama na havajski tiki. Kao što rekosmo, standard je postavljen – spretni vez po surf gitari i motoričan surf beat upotpunjeni su sporadičnim insertima zluradog smeha, vučjeg zavijanja ili replikama horor-heroja srebrnog ekrana, Bele Lugošija ili Borisa Karlofa, taman toliko da se ostvari željeni štimung.

Sličan ali manje koherentan pristup monstruoznom surfu pronaći ćemo u radovima britanske grupe The Moontrekkers. Na čelnom mestu nalazi se njihov fantastičan singl „Night of the Vampire“, koji je zahvaljujući svojim neugodnim zvučnim efektima svojevremeno zaradio jedan masni ban od Bi-Bi-Sija. Na drugom mestu nalazi se „The Bogey Man“. Šaljivi, lelujavi sint-intro ove pesme (produkcija legendarnog Džoa Mika, koji zaslužuje zaseban tekst) anticipira zvučne efekte video igara, kao što je, na primer, svojevremeno veoma voljena „Zombies Ate My Neighbours“. Među bendovima koji su imali povremene izlete u predele surfa inspirisanog hororom u ovom periodu trebalo bi svrstati i The Marketts, sa odličnom trakom „Out of Limits“ čiji je intro prilično providno skinut sa špice „Zone sumraka“.

Obnova: The Phantom Surfers

Smatra se da je renesansa surf muzike u SAD, nakon nekoliko godina mirovanja, značajno pospešena premijerom Petparačkih priča (1994), u koje je Tarantino kao deo saundtreka uvrstio „Misirlou” Dika Dejla. Tako, početkom devedesetih, na scenu monster surfa iznenadno stupaju The Ghastly Ones, Satan’s Pilgrims i Messer Chups.

No, nešto malo pre njih, među prvima koji su se upustili u sulude vode preporoda ove muzičke niše bili su The Phantom Surfers, osnovani 1988. godine. Lakonski pristup ovog benda svome izabranom žanru očevidan je na njihovom veb-sajtu, na kome naglašavaju: „Napravili smo par ploča, ujedno sa par grešaka. Većina njih je dostupna u boljim prodavnicama polovne robe.” Rane ploče „Fantomskih surfera”, zaista, dosta su slabo dostupne na netu danas – ipak je bilo moguće iskopati par dragulja, kao što je, na primer „Pleasure Point”, koji svoje surf poreklo podvlači sa PUNIH trideset sekundi zvučnih efekata talasa pre nego što nastupi sama muzika. Visoko bismo mogli da kotiramo i još jednu numeru sa istog LP-ija (18 Deadly Ones, 1991) – „Horror Beach“. Sve je jasno – ista meta, isto odstojanje.

Propratni sadržaj navedenog veb-sajta čine, na naše veliko zadovoljstvo, isključivo njihove najgore kritike, poput ove: „Koliko čujem, cela ta lo-fi stvar koju guraju „Fantomski surferi“ prolazi dobro na njihovim svirkama, ali budimo realni. Niko neće kupiti ovo, kada postoji toliko zaista značajnih bendova koji izbacuju sjajne albume. Ovo je uvreda. Pretpostavljam da to, ipak, i nije toliko bitno: oni svakako neće potrajati dovoljno dugo da izbace još jedan album.“ Greška!

Devedesete: Satan’s Pilgrims

Satan’s Pilgrims, nas, poput „Fantomskih surfera“, podsećaju da je dobra surf karijera šetnja, a ne sprint. Pozajmivši ime od bajkerskog filma „Satan’s Sadists“ iz 1969, predstavnici portlandske alt-scene, Satan’s Pilgrims“ karijeru su otpočeli 1992. godine kao tezgaši koji su uglavnom pravili svirke po kućnim žurkama, sve dok jedne zime mesto u kome su imali zakazan nastup gotovo nije razrušeno usred navale ljudi. Nakon toga, shvatili su da je vreme da se pridruže ozbiljnijoj muzičkoj sceni. Alternativnih bendova u Portlandu početkom devedesetih je, kako kažu, bilo malo, ali to je rezultiralo jednom čvrsto povezanom zajednicom punom podrške. Satan’s Pilgrims nisu se posebno istakli na široj žanrovskoj platformi, budući da, kako kaže jedan od članova benda, u to vreme surf nije bio dovoljno popularan ni da se smatra žanrovskom nišom. Njihov dolazak na scenu označio je i postepeno napuštanje hardkor pank talasa koji je bio dominantan u Portlandu tokom prethodne decenije. U intervjuu sa članovima benda, jedan od trojice gitarista, Bobi MekAnalti, svedoči: „Više nije bilo zabavno ići na svirke i bivati nemilosrdno ispižđen u šutci. Mi smo definitivno želeli da održimo energiju koja je bila prisutna u muzici u to vreme, ali samo sa manje agresije.“

Za album Creature Feature, koji ističemo ovom prilikom, se može reći da je agresivno dobar. On otpočinje tinjajući (krčkajući), sa sporom, lagodnom stvari zvanom „Goulash“, a zatim se polako ubrzava sve do tačke ključanja u osmoj numeri koja nosi isto ime kao i celokupno izdanje. Otpočevši jednim old school introm, pozajmljenim sa neke stare ploče horor saundtrekova, u postojanom, uzdržanom tempu, ali progresivno usložnjavajućom punoćom zvuka, „Creature Feature” dovodi slušaoca do apsolutnog, izgarajućeg transa. Poseban pomen zaslužuje i „Ran-Goon“, jedna od retkih stvari na ovoj listi koja zapravo sadrži i vokale. Savršeno za toksično zeleni koktel u dugo letnje popodne; prigodno i za stiskavac i za tvist.

The Ghastly Ones

The Ghastly Ones su bend o kome se možda najmanje moglo saznati, što je šokantno s obzirom na to da je skoro svaki bend pobrojan na ovoj listi nepoznat do bola. No, od drugih se izdvajaju neobičnim i kul zanimanjima članova grupe – umetnika koji rade sa filmskom prostetikom (prosthetic make-up). U jednom jedinom intervjuu koji smo uspeli da iskopamo (a koji prosto odiše neugodnom estetikom ranih internet klipova, sa nestabilnom kamerom, zbunjujućim zumovima i rakursima, i pre-PC jezikom) dvojac koji stoji iza The Ghastly Ones je otkrio par činjenica o svom nastanku i muzičkim uzorima.

Jedan od osnivača benda, Geret Imel, se kao sedamnaestogodišnjak preselio u Los Anđeles sa „snovima o filmu i čudovištima u srcu”. Bilo je to 1985. godine, a ubrzo po preseljenju je upoznao kolegu Normana Kabreru, sa kojim je posve spontano odlučio da osnuje surf bend, zasnovano na zajedničkim muzičko-filmskim interesovanjima. Poslednji album izbacili su 2007. godine, a u međuvremenu ostvaruju izrazito uspešne karijere kao prostetičari u šou-biznisu: Imel je punih sedam godina radio na specijalnim efektima za seriju koju svi vole da mrze – Okružen mrtvima – a Kabrera je bio deo šminkerskih ekipa iza filmova Hellboy 1 i 2, Ubiti Bila, Đangova osveta, i Koliba u šumi. Pomenimo ovde, samo, kao primer onoga što The Ghastly Ones nude, izbor od dve veoma kratke, ali upečatljive stvari – dosta tvrdi „Banshee Beach“ sa ubitačno brzim štrikanjem, i ništa manje intenzivan „Surfin’ Spooks“.

Messer Chups

Dosad nespomenuti Dejv Klajn, takođe iz The Ghastly Ones, u poslednjih nekoliko godina sarađivao je kao pevač i producent sa bendom koji je ujedno i poslednji na našoj listi – Messer Chups.

Messer Chups za sobom ima dugu istoriju saradnika, muzičara i producenata koji su se jedno vreme smenjivali u postavci benda kao na pokretnoj traci. Formirali su se 1998. u Hamburgu; nakon povratka gitariste Olega Gitarkina u Sankt Petersburg, sa originalnim sastavom je, razumljivo, bilo raskršteno. Primajući i isprobavajući nove saradnike u periodu od narednih nekoliko godina, Gitarkin je neko vreme svirao i sa svetski priznatom tereministkinjom Lidijom Kavinom – unukom izumitelja samog instrumenta! Konačno, 2008. godine je bend bio okupljen u sastavu u kome ga znamo i danas, a basistkinja Svetlana Nagaeva (pod pseudonimom Zombirela) postala je njegov zaštitni znak. Kako navode na svom arhiviranom sajtu, Messer Chups je za sve ljubitelje „rokabilija, horor-panka, izgrebanih surf ploča, italijanskih slešera, petparačkih priča, laundža, Eda Vuda, teremina, grupe The Cramps, filmova Rasa Mejera i špice Porodice Adams. Jeste li se pronašli u makar 30% ove liste?

Uz to što su i dalje izuzetno aktivni kada su u pitanju svirke i turneje, za Messer Chups se bez oklevanja može reći i da su sigurno i najproduktivniji bend na području „monster surf” žanra; dosad su izdali preko dvadeset (!) albuma, a ovde bismo, shodno temi, morali da izdvojimo Surf Riders From the Swamp Lagoon (2001). Samo jedna mala napomena: jednom kad uđete u lo-fi ozvučenja andergraund surfa iz šezdesetih, pa se upoznate i sa njihovim grandži omažima iz docnijih decenija, fino ispeglan, zapravo kvalitetan studijski zvuk Messer Chups-a će jednostavno delovati kao da nije to to. Pokušajte da prevaziđete tu „manu”. Takođe – ukoliko ste marljivo preslušavali svaki muzički primer koji smo pomenuli, sad bi već otprilike trebalo da vam sve zvoni u ušima. Stravinski je, prema nekim tračevima, rekao da je Vivaldi jedan koncert napisao 400 puta – nije da to nema sličnosti sa instrumentalnim surfom.

Messer Chups ipak zaslužuju da im se posveti određena pažnja pri slušanju. Surf Riders From the Swamp Lagoon je odličan album koji se priklanja svim ustanovljenim parametrima svoje niše. Šaljiva imena numera poput „Chupacabra Twist“ i „Swamp Surfing“? Štriklirano. Teški gitarski reverb sa dosta repetitivnih motiva (licks), iznad posve ležernog hoda na bubnjevima? Štriklirano. Povremeni, karakteristični zvučni inserti i uplivi kvazi-filmskih replika (doduše dosta nerazgovetnih, jer rusko-engleski…) u numere? Štrik, štrik, štrik. Pa i ako je malo uniformno i pomalo derivativno (mada – može li se uopšte govoriti o derivativnosti u surfu?), dobro je. Katalogu Messer Chups-a svakako ide u prilog to što, zahvaljujući svojoj obimnosti, odbija laku kategorizaciju; u njihovoj muzici isplivavaju i uticaji manouche džeza, bluza, noise scene, elektro-popa… Kada govorimo o albumu Surf Riders From the Swamp Lagoon, koji se ipak nepobitno i fokusirano poziva na dugu tradiciju novelty ploča i radove bendova ‘amo iznad, moramo izdvojiti kao miljenika „Twin Peaks Twist“, đuskabilan aranžman čuvene špice Anđela Badalamentija.

Umesto zaključka…

Za one koje razumljivo mrzi da samo nekoliko dana pre Noći veštica samostalno pretražuju sve moguće zapećke interneta kako bi pojedinačno preslušali svaki od bendova koje smo pomenuli – pa uz to i otkrili još nekoliko za koje u tekstu zaista više nije bilo mesta – pripremili smo i kratki miks onog najboljeg što je monster surf kroz prethodnih pedesetak-plus godina ponudio svetu, i možete mu pristupiti klikom na ovaj link, ili ovde u tekstu:

The post „Monster” surf: odakle početi, gde se zaustaviti appeared first on Kultur!Kokoška.

Pošto je njenu žeđ za krvožednim i bizarnim teško ugasiti, !Kokoška je nastavila da kljuca po manje popularnim stranicama istorijskih atlasa i probrala za vas novu skupinu gospođa, koje će kod vas izazvati bujicu pomešanih osećanja: jezu, gađenje, zainteresovanost i divljenje.

Sigrid Gorda (976 – 1014): kraljica zbog koje se gorelo

Nastavak sage o vladarkama koje pozivaju na zgrožavanje, koliko i na naklon počinjemo onom koja je frazi „voleti sebe“ udarila čvrste temelje pre skoro jedanaest vekova. Kada ste potomak Skoglara Tostea I (kralja Poljske) i Dubravke od Bohemije (današnje Češke), prekomerno samoljublje je oprošteno. Sigrid Storråda rođena je sredinom X veka na teritoriji današnje Poljske, Češke ili Danske (izvori nisu sasvim pouzdani). Iako se detalji njenog života provlače između mita i istorije, činjenica da je bila supruga Erika Pobednika (kralja Švedske) je potvrđena. Plemenito poreklo i skladan brak sa čuvenim švedskim osvajačem činili su se kao plodno tle za idiličan život jedne kraljice. Međutim, kada je Pobednik iznenada izgubio životnu bitku, Sigrid je ostala udovica sa tridesetak godina, sinom Olafom, kraljevstvom Švedske na svojim plećima, i najezdom loših bračnih ponuda. Prelepa i imućna Sigrid predstavljala je sjajan plen za udvarače, koji su, osim moćne kraljice, želeli i švedsko kraljevstvo u svojim rukama. Pristojan način odbijanja nije zaustavio nasrtljivce, pa je Sigrid, kraljica kakva je bila, odlučila da ih se reši na vikinški način. Jednom prilikom, pozvala je Visavalda, ruskog princa i Haralda (koji joj je, po svemu sudeći, bio polubrat) na gozbu. Usred najvećeg slavlja, zaključala je sve goste i zapalila ih. Ukoliko je neko uspeo da pobegne, dočekala ga je kraljica lično – mačem. Nakon vatrene gozbe, Sigrid Storråda postala je Sigrid Gorda.

Nažalost, za neke čak ni ovo plamteće upozorenje nije bilo dovoljno. Norveški kralj Olaf Trigvason smatrao je da su mlake šale, pozlaćeni prsten i komplimenti dovoljni da pokore kraljicu Švedske (po izvorima, Olaf je gordo naredio Sigrid da, ukoliko želi da se uda za njega, mora prihvatiti hrišćanstvo). Odana svojim paganskim korenima, Sigrid nije prihvatila ni Olafa ni novu veru. Kao neko ko očigledno ne ume da prihvati odbijanje, Olaf je počastio kraljicu uvredama („Zašto bih uopšte želeo tako staru i hirovitu ženu?“) i rukavicom u lice. „Ovo će jednog dana biti tvoja smrt“, odgovorila je Sigrid i održala obećanje. Nekoliko godina kasnije udala se za danskog kralja Svena I Rašljobradog, a kao svadbeni poklon zatražila je Olafovu glavu na kolcu. Sven je vrlo rado želeo da joj udovoljni, budući da su Danska i Norveška već bile u sukobu. Kako bi svojoj supruzi obezbedio poklon, ujednio je dansku i švedsku flotu i započeo bitku poznatu kao Bitka kod Skolda, u kojoj je Olaf dočekao sudbinu koju mu je Sigrid obećala. Nažalost, brak Sigrid i Svena nije imao bajkovit kraj, pa ga je kraljica napustila. Detalji njegog potonjeg života nisu poznati (zna se da je jedno vreme živela na dvoru svog brata Boleslava u Poljskoj, a da je poslednje godine provela u Engleskoj na dvoru sina Kanuta). Bilo da je samo lik nordijske mitologije ili stvarna ličnost, Sigrid Gorda je zaslužila svoje mesto u istoriji.

Tomirida (6. v.p.n.e.) – ona za kojom su se kotrljale glave

Koliko jaka može biti majčinska ljubav, a njen gnev poguban, pokazala je Tomirida, kraljica plemena Masageti ili Masagetejci. Da bismo bolje upoznali njihovu vladarku, red je da naučimo običaje ovog iranskog nomadskog plemena, koje je živelo istočno od Kaspijskog jezera:

1. Masageti su poštovali princip poliandrije: žene su mogle imati više muževa, dok su muškarci mogli imati samo jednu ženu. Pomalo šokantan koncept za današnje vreme veličao je žene i činjenicu da su one te koje donose ljude na svet i koje igraju ključnu socijalnu ulogu;

2. Ukoliko bi čovek doživeo lepu starost, bio bi žrtvovan bogovima. Njegovi ostaci ne bi bili pokopani, već skuvani i isporučeni kao obrok sunarodnicima. Naravno, ovo pravilo važilo je samo za one koje nije savladala kakva bolest ili anomalija, u tom slučaju, pokojnik bi imao dosadnu, tradicionalnu sahranu kakvu praktikujemo i danas;

Tomirida je bila kraljica dostojna surovosti i tradicije Masageta, što je pokazala prilikom najezde Persijanaca oko 530. godine p.n.e. Kir Veliki, njihov vođa, pokorio je veliki deo tada poznatog sveta, a Masageti su predstavljali simpatičan dodatak njegovom starter pack-u. Najpre je pokušao da ih osvoji proverenom taktikom: zaprosio je Tomiridu. Sasvim očekivano, odbila je njegovu monogamnu ponudu, što je Kira nateralo da primeni ofanzivniji pristup. Naredio je da se preko reke Amu Darja sagradi most i izvrši opsada tadašnjeg naselja Masageta (manje teritorije severno od reke Amu Darja, na granici današnjeg Avganistana i Uzbekistana). Ovoga puta Tomirida je imala oštriji odgovor: da se bore na njenoj ili njegovoj strani reke. Vojna sposobnost Masageta bila je nadaleko čuvena, pa se Kir poslužio podmuklim trikom: povukao je svoje najjače vojnike, dok je one najslabije ostavio da dočekaju Masagete gozbom.

Tomirida je u napad poslala trećinu svoje vojske, na čelu sa sinom Spargapiseom. Masageti, opijeni ne samo pobedom, već i vinom (po nekim izvorima, njihovi poroci bili su hašiš i fermentisano magareće mleko, pa je za njih vino bilo novina), nisu ni slutili da je Kir poslao ubilačku hordu. Tomiridin sin je zatočen, a vojska poklana. „Vrati mi sina i bićeš nepovređen… Ako odbiješ, tako mi Sunca, pošto si toliko žedan krvi, utoliću ti tvoju žeđ.“ Tomiridino upozorenje nije doprlo do Kira. Za vreme brutalne prepiske, mladi Spargapises, osramoćen, ubio se u zatočeništvu (bolje i smrt nego majčin gnev). Smrt sina naterala je Tomiridu da opravda reputaciju njene vojske, koja je satrla Persijance. Kir je, po nekim izvorima, posle 29 godina vojevanja, doživeo konačan poraz. Drugi, pak, poput Ksenofonta, drže stranu persijskom kralju i navode da je on izvojevao pobedu i umro mirno u svojoj postelji. Budući da nam se više dopada priča u kojoj je Tomirida pobednica, držaćemo se ove verzije. Za razliku od pojedinih vladarki (poput Eržebet Batori), Tomirida je, kako legenda kaže, svog neprijatelja krvavo počastila: napunila je životinjsku utrobu ljudskom krvlju i u nju uronila Kirovu odsečenu glavu. „Održala sam obećanje i utoliću tvoju žeđ za krvlju.“ Predanje kaže da je do kraja života koristila Kirovu lobanju kao suvenir i pehar. Ne možete ne poštovati ženu koja drži do svoje reči i tradicije.

Olga Kijevska (10. vek) – krvoločna svetica

Ukoliko su vam dosadila pitanja okoline „Kada ćeš se udati“ ili „Imam druga, hoćeš da vas upoznam“, možete se poslužiti nekom od taktika Olge Kijevske i zauvek prekinuti neprestano zabadanje tuđih noseva u vaš život. Prva polovina Olginog života nije toliko uznemirujuća: rođena je početkom desetog veka u Pskovu u nekadašnjoj Kijevskoj Rusiji u paganskoj porodici.

Naime, Kijevskom Rusijom vladala je dinastija Rurik (nazvana po Olginom svekru) i verovalo se da imaju nordijsko poreklo. Kada je dostigla pogodan uzrast za brak, postala je supruga Igora I, kijevskog princa i podarila mu naslednika. Olga se ne bi našla u ovoj grupi da njen muž nije skončao na izuzetno okrutan način. Drevljani, susedno pleme neprijateljski nastrojeno prema Kijevskoj Rusiji, prestalo je s plaćanjem danka od trenutka smrti Igorevog prethodnika. Posle 33 godine, Igor je rešio da oživi staru tradiciju i tim povodom posetio je Iskorosten, glavni grad Drevljana 945. godine. To se pokazalo kao užasna greška: Drevljani su Igora vezali između dva drveta i raskomadali ga. Nakon što su joj pocepali muža poput krpene lutke, Drevljani su Olgi poslali dvadeset najuticajnijih ljudi kako bi je ubedili da se uda za njihovog princa Mala. Za to vreme, Olga je između brige o kraljevstvu i sinu osmislila plan „Kako odbiti udvarača u četiri koraka“. Uputstva su sledeća:

1. Prvu turu svatova zakopati žive: Dok su Drevljani očekivali toplu dobrodošlicu, Olga je naredila svojim inženjerima da iskopaju duboki rov, u koji će saterati drevljanske brodove, a potom ih žive zatrpati;

2. Topla kupka za goste: Princ Mal nije bio obavešten o pokopu svojih plemića, pa je Olga princu naložila da pošalje najuticajnije ljude kako bi je dopratili u Iskorosten zarad sklapanja braka. Mal, željan kraljice i titule, poslao je svoje ljude Olgi, koja im je spremila svoja najlepša kupatila. Iako su očekivali toplu kupku, plemići su bili zaključani i živi spaljeni (doslovno spaljeni, nisu preterali sa saunom).

3. Zabava do smrti: Budući da ga je dvaput nasamarila, Olga je osmislila još jedan način da se osveti Malu. I dalje je bila rada da se uda za njega i tom prilikom je želela da dođe u njegovu prestonicu, ali bi pre svadbenog veselja organizovala gozbu u čast svog pokoljnog muža. Mal je pristao i na ovaj zahtev, pa je tako posmrtni banket organizovan. Opijeni Drevljani nisu ni slutili da im je to poslednja noć u životu, pa su ih Olga i njeni vojnici masakrirali čim je prvi gost posustao u piću. Neki izvori kažu da je te noći pobijeno 5000 Drevljana.

4. „Ptice“ pre Hičkoka: Preživeli Drevljani pokušali su na sve načine da kupe kraljičinu milost. Ali, Olgina dželatska kreativnost ostala je nepresušna. Zatražila je da joj svaka kuća pokloni tri goluba i tri vrapca. Drevljani su ispunili njen zahtev, a ona je svakom svom vojniku dodelila po jednu pticu. Pitaćete se: zašto? Svaka ptica imala je zavezanu tkaninu natopljenu sumporom oko noge. Kada je pao mrak, Olga je pustila ptice, koje su se razletele po gradu i, vrativši se u svoja gnezda, zapalile grad. U slučaju da je neko uspeo da umakne vatri, ne bi umakao njenim vojnicima, koji su, blago rečeno, kasapili sve koji su pokušali da se spasu.

Olgina osveta u četiri čina bila je završena. Ostalo je objasniti kako je Olga od krvoločne vladarke postala svetica? Iako je odgajana u paganskom duhu, Olga je između 945. i 957. prihvatila hrišćanstvo. Nažalost, to joj nije donelo mesto u hriščanskom panteonu, sve do 1547. godine, kada joj je hrišćanska crkva posthumno dodelila titulu Isapostolos – jednaka apostolima, za sav trud u očuvanju i odbrani kijevskog naroda. Svako je zlodelo dostojno sveca, dokle god je za dobrobit naroda.

Koliko svestrane, beskrupulozne i monstruozne mogu biti, dokazale su navedene vladarke. Kao što govori i prethodni deo sage, žene vrlo često mogu biti ne samo efikasniji, već i kreativniji vladari od svojih supružnika i neprijatelja, pa makar se ta maštovitost ogledala u krvoločnosti i smelosti. Šta god mislili o njima, poštovanje im nikako ne smete uskratiti.

The post Okrutne vladarke II appeared first on Kultur!Kokoška.

Netfliksovi usponi i padovi (danas češće padovi, ranije proslavljeni usponi) predmet su debate u dokolici već mesecima, ako ne i godinama. Prelazak ove platforme sa isključivo distribucije na distribuciju i proizvodnju filmova i serija, u početku je predstavljao – najpre i zbog izuzetnog pritiska na Netfliksovu produkciju da bude i kritički i komercijalno priznata – najviše domete u području serijalizovane drame i komedije. Kreativnost iza serija poput Orange Is The New Black i Bojack Horseman postavila je nove standarde za televizijsku industriju, a za „zlatno doba televizije“ neko vreme je delovalo da će se trajno preseliti na kompjuterski ekran.

No, kako to obično biva, Netfliksov model poslovanja po principu „toplička mućkalica“ ubrzo je i pokazao da njihov apetit za novim sadržajima i pretplatnicima daleko prevazilazi njihovu želju da očuvaju kvalitet produkcije. Ova produkcijska papazjanija najuočljivija je u prazničnim mesecima, najpre oko Božića, a tu i tamo i oko Noći veštica, kada na Netfliks proračunato pristižu prigodne filmske bombonjere kakve su pre koju deceniju odlikovale sve kanale na kablovskoj televiziji. Da se razumemo, ne bunimo se mi previše, naročito oni među nama s viškom slobodnog vremena, niskim stepenom probirljivosti, i uživanjem u proždiranju „toliko je loše da je dobro“ programa.

No, Netfliks nekad ume, bogami, i da pretera, i da umesto ispunjavanja najnižeg mogućeg koefecijenta intrige i zabave, u svojim serijama sažme svu perfidnu prostost drame na nivou petparačkih aerodromskih ljubića. Uživanje u treš serijama i plitkoj fikciji je svačije bogomdano pravo; ali, taj treš, da bi bio dobar, mora održavati našu suspenziju neverice, posedovati određen nivo samosvesti, ironičnog otklona i kempa, i biti, zaista biti zabavan. U zabavan treš se, stoga, definitivno ne može svrstati, ma koliko to oni pokušavali da nam prodaju, serija Emili u Parizu, najnoviji projekat Darena Stara. Živeti od stare slave (Seks i grad, Beverli Hils 90210, Mlađa, Merlouz plejs) nije uvek preporučljivo, no izgleda da Staru to pali, čim je uspeo da spakuje i proda jednoj od najvećih produkcijskih kuća na svetu jednu ovakvu bljucu. I nismo jedini s ovakvim mišljenjem: tokom oktobra je delovalo kao da je više ljudi seriju bindžovalo iz potrebe da je ispljuje, nego da u njoj zapravo uživa. Javna polemika koja se izrodila iz brojnih negativnih prikaza Emili u Parizu naročito je interesantna; u njoj smo dosta uživali, ali iz nje i dosta naučili o tome kako još uvek, u 2020. godini, postoje dvostruki standardi kada je reč o „ženskim“ i „muškim“ serijama.

Naime, iako je najveći deo publike ocenio da je serija nezabavna, nerealistična i po svakom parametru užasno plitka, pojavio se i određen broj onih koji su branili ovu smešu ocvalih tropa i klišea, govoreći – Pa šta i ako je plitko i opštemestaški, to je romantična komedija, to je namenjeno da se pri gledanju mozak isključi.

Ovi argumenti podsetili su nas na večiti teret zlosrećnih rom-komova u očima javnosti – a to je da oni predstavljaju „žanr za žene“, devojačku razbibrigu, stilizacija bez sadržaja. Svaka validna kritika Emili u Parizu, zapravo, opovrgavana je činjenicom da je ova serija osmišljena kao čist eskapizam.

Eskapizam je jedna kompleksna reč prepuna suptilnih konotacija, koja odlikuje savremeno konzumiranje pop-kulture možda više od bilo kog drugog pojma. Dok smo bili u karantinu, servirane su nam liste eskapističkih sadržaja: posetite muzej onlajn, konačno odslušajte sve epizode svog omiljenog podkasta, otputujte u daleku prošlost ili utopističku budućnost kroz video igre ili filmove, čitajte, slušajte, gledajte, gutajte, utopite se u fikciju, izbrišite se iz sadašnjosti. Skrenite pogled od 2020. godine, deponije u plamenu, i gledajte kako ova influenserka, od glave do pete u Šanelu, šeta kroz dva najbelja pariska arondismana. Žene ste, zar ne? Ovo je ono što vi želite, je l’ tako?

Pre nego što autorka ovih redova zapeni pri uglovima usana, odgovor je, svakako, i naravno, da ne. Nijedna definicija eskapizma ne ističe da sadržaji koji nam isti omogućavaju moraju biti niskog kvaliteta. Stoga bi bilo dobro rastumačiti jednom za svagda (slušate li, o vi multimilioneri u skupim kožnim foteljama, dok žvaćete cigare po ćoškovima produkcijskih kuća?): šta je to kvalitetan eskapizam, i kako ga prepoznati od silnih drugih pretenzija na isti? Kakva serija predstavlja mirno utočište od turbulentnog danas, a da nam istovremeno ne umrtvljuje svaku od i ovako malo preostalih moždanih ćelija tupom Lubutan štiklom?

Odgovor ćemo lako pronaći, gde drugde do opet u jednom od novijih izdanja Netfliksovog ekstenzivnog kataloga.

Radnja Daminog gambita, smeštena u SAD tokom Hladnog rata, ne interesuje se previše za bilo koju od potencijalno škakljivih tema iz ovog politički turbulentnog perioda. U dobu u kome ozbiljne drame sve više biraju da čitava svoja poglavlja posvećuju perspektivama sekundarnih likova (izbegavajući, na taj način, i kritike da zastupaju narative bele privilegije koje su ipak, najčešće, centralne) ova serija fokusira se isključivo na svoju glavnu junakinju i kamerni univerzum šahovske table – a rezultat je pravolinijska priča ispeglana do savršenstva. I tako nas Damin gambit utapa, poput tople kupke, u svet meke muzike, elegantnih kadrova i vrhunskih enterijera – sve odlike dobrog eskapizma. Glavni lik serije je Bet Harmon (Anja Tejlor-Džoj), genijalna šahistkinja mučene prošlosti i ekstravagantne sadašnjosti. Nakon turobnog detinjstva provedenog u sirotištu, Bet biva usvojena; naoružana oskudnim poznavanjem elitističke i uskogrudne kulture takmičarskog šaha a izuzetnim darom za samu igru, u tinejdžerstvu se uz pomoć svoje majke počinje probijati kroz rang-liste.

Damin gambit ima sve: uzdržan i domišljat saundtrek, opasno dobru kostimografiju, izvrsnu glumu, i zaplet koji je dovoljno jednostavan za razumevanje a dovoljno intrigantan da vam u svakom trenutku drži pažnju. Najimpresivniji je kvalitet scenarija, koji, neverovatno, pronalazi način da svaka pojedinačna partija šaha i strateška diskusija (od okvirno hiljadu) tokom serije deluje dinamično, sa jedinstvenim, uzbudljivim odnosima moći između igrača. Protivnici Bet Harmon su u isti mah privlačni i zastrašujući; neki postaju njeni poznanici, prijatelji, saradnici, ljubavnici, a drugi predstavljaju impozantne i nedokučive figure koje obigravaju po ivicama njenog sveta poput senki. Još je nekoliko wish-fulfillment elemenata koji ovu seriju udaljavaju od ciničnosti realistične drame i smeštaju je u snolike prostore eskapizma – glavna junakinja koketno korača kroz život na pomodnim potpeticama, zavodeći skoro svakog podobnog momka koga sretne uz samo sugestivni pogled ispod trepavica i trzaj usana. Osim spokoja koji Bet uz dosta muke dostiže u privatnom životu, prosečna gledateljka će sa čežnjom promatrati i glamur koji donosi svetski priznat uspeh koji naša heroina postiže u svojoj izabranoj profesiji. Eskapistički je, naposletku, i pomalo naivan ali i u svakom smislu lepo opravdan i zarađen kraj drame, koji vam nećemo pokvariti sad i ovde.

Sama struktura serije prati, zapravo, klasični tročinski narativ romantične komedije (početni flert, vrtoglavi uspon, nagli pad i konačni trijumf) – iako centralni zaplet ne čini odnos junakinje sa nekim romantičnim partnerom, već sa njenom najvećom ljubavlju, šahom. Kao i sve druge kvalitetne fantazije, Damin gambit nas ušuškava u internu logistiku kompetitivnog šaha i igre same, u kojoj su pravila dosledna i jasna, te se na njih možemo osloniti i onda kada se drugde osećamo nesigurno. Prema rečima naše protagonistkinje: „U pitanju je ceo jedan svet, na samo 64 polja. Osećam se sigurno u njemu. Mogu da ga kontrolišem. Mogu njime da vladam. I predvidivo je, tako da, i ako negde omašim, imam samo sebe da krivim.“

Zašto onda, kada Damin gambit ima toliko zajedničkih odlika sa Emili u Parizu – atraktivne lokacije, aspiracioni stil življenja, centralni ženski lik i temu koju bi poneki magarac optuživački nazvao „bledim feminizmom“ – u ovom tekstu jedno ovako spremno vrednujemo toliko iznad drugog?

Odgovor je jednostavan: Damin gambit je kvalitetno napisana drama; njena protagonistkinja je zaokružen i trodimenzionalan lik a ne silueta od kartona. Iako, možda, ne možemo da se poistovetimo sa svakim aspektom njene ličnosti (autorka, avaj, nikad nije bila dobra u šahu, a ni zloupotreba pilula joj nije bliska), možemo je s lakoćom upoznati i razumeti. Njena posvećenost je opsesivna, njen rad mukotrpan. Odnosi koje ona izgrađuje sa jednako kompleksnim likovima oko sebe fino su nijansirani, i ispunjeni često nedorečenim mislima i neizrečenim osećanjima. Bet Harmon je, konačno, aktivna junakinja (da li zaista moramo objašnjavati ovo pripovedačko pravilo br. 1?). Trud i rad koji ona ulaže u svoju karijeru serija dokumentuje do najsitnijih detalja, čineći da, iako je protagonistkinja možda u kojem trenutku objektivno nesimpatična, gledalac u svakom trenutku poštuje i razume njenu želju za uspehom po svaku cenu. Bet Harmon potvrđuje da je „ženska fantazija” mnogo kompleksnija od onoga što Holivudaši misle, te da nije dovoljno da u svoje eskapističke narative uglaviš brojne Meri Su, tanje od flis-papira i navodno idealne za samo-insercije gledatelja, već da publici pružiš likove sa čijom će mukom ona moći da se poistoveti.

Više pitanja no odgovora

Zašto su javnim diskursom o Emili u Parizu toliko dominirale jednačine poput „rom-kom = šund“ ili „chick flick = najniži zajednički imenitelj onoga što bi se moglo nazvati dramskom radnjom”? Zašto, onda kada i Damin gambit ispunjava mnoge od preduslova za ostvarenje fantazije eskapizma, ovakav rečnik i argumenti izostaju iz dosadašnjih kritika? Da li se tajna zaista krije u arbitrarnosti jedne etikete, budući da Damin gambit pripada žanru istorijske drame? Kakva bi prijem serije bio, i kakvim rečnikom oblikovan, da se ona ne bavi intelektualnom igrom šaha (tradicionalno „muške oblasti”), već prati uspon Bet Harmon na polju, na primer, modnog dizajna ili profesionalnog šminkanja, koja su i dalje u javnoj percepciji prevashodno „ženska” zanimanja (mada je to, naravno, danas daleko od istine)? Da ova serija kojim slučajem i nije ostvarena na visokom nivou, da li bi njen krah komentatori opravdavali činjenicom da je ona bila namenjena da bude eskapistička, ili bi je mnogo oštrije kritikovali od banalne Emili u Parizu, koja je još i dobro prošla? Da li je sudbina rom-komova da zauvek budu osuđeni na naoko kvalitativnu zaostalost u odnosu na takozvane prestižne drame, a da se ispraznost produkcija opravdava prirodom zapleta, kao da je ona diktira? Ne vređajte nam inteligenciju, s’il vous plait. Nešto može biti i zabavno i pitko i romantično i eskapističko, bez da bude totalni krš. Damin gambit je primer svega iznad, a da kvalitet drame ni u jednom trenutku nije žrtvovan.

Podvukli bismo ovo, za neke možda nategnuto poređenje dve naoko dosta nesrodne serije, jednom činjenicom – obe su zasnovane na pričama o dve izuzetno talentovane „ribe na suvom”, koje se moraju dokazati u svojoj novoj sredini, na prvu loptu same protiv svih. Kao što su brojni razjareni tekstovi marketinških stručnjaka to i objasnili, Emilin dar za njenu branšu nikada nije adekvatno objašnjen niti kompetentno predstavljen, dok je trajektorija karijere Bet Harmon mapirana prilično ubedljivo, na način koji u potpunosti obuzima gledalačevu pažnju. Potencijal za zanimljivu i zabavnu dramediju je uvek postojao i u osnovnom konceptu Emili u Parizu – utoliko je više razočaravajuće što je lenjošću nadležnih izabrano da se ide klišeiziranim prečicama koje smo odavno prevazišli, a da se to pravda chick-flick etiketom. I Emilin posao u danas često preterano nipodoštavanoj sferi (setimo se samo kako je inteligentno kopirajting tretiran u seriji Mad Man, smeštenoj u doba kada je marketing bio prevashodno muško zanimanje), odgovorno tvrdimo, sadrži jednaku dinamičnost kao i takmičarski šah; a na piscima je da tu dinamičnost prepoznaju i pretvore je u kvalitetan dramski impuls. Iz želje da se ovaj tekst ne protumači pogrešno – ne tražimo mi od Emili da postane sedmočasovna istorijska drama, već da svoje likove i zaplet tretira sa makar 10 posto one pažnje, produbljenosti i domišljatosti koje je Damin gambit vešto demonstrirao. Onda bismo u tom eskapizmu zapravo mogli bezrezervno da uživamo, umesto da se osećamo kao da je inteligencija ciljne publike (koja je slična za obe serije) drastično, uvredljivo potcenjena. A u ocenama vrednosti, moramo istaći, ciljna grupa i žanr serije nemaju nikakvu ulogu, niti su ovi parametri ikada opravdanje za gluposti koje nam s vremena na vreme serviraju.

The post Dođavola sa Emili, Damin gambit je eskapizam koji nam je zaista bio potreban appeared first on Kultur!Kokoška.

U novom serijalu filmskih tekstova Kultur!Kokoška predstavlja dva filma po ceni jednog (dakle i dalje besplatno). Kroz Dupli program vam od decembra svakog meseca preporučujemo dva ostvarenja povezana tematski, stilski, atmosferski ili na neki ne tako očigledan način koji ćemo pokušati da dočaramo uporednom analizom. U vremenu stalne prezauzetosti, pozivamo vas da jednom mesečno po ugledu na nekadašnju bioskopsku tradiciju (double feature) odvojite veče za malo drugačiji mini filmski maraton.

Kao veliki obožavaoci (netipičnih) horor filmova, Dupli program otvaramo upravo jednim takvim parom. Iako sličnosti imaju već u samim naslovima, rekli bismo da It Follows (Trej Edvard Šults) i It Comes at Night (Dejvid Robert Mičel) dele mnogo više od jedne lične zamenice i glagola kretanja. Pre nego što pređemo na zanimljivije sličnosti, primećujemo da oba filma predstavljaju druga po redu dugometražna ostvarenja mladih reditelja koja su im donela veću zapaženost i ozbiljan hajp u svetu indi filma. Kritika je velika očekivanja doduše imala već i od ova dva filma s obzirom na to da je prvenac Dejvida Roberta Mičela, The Myth of the American Sleepover (kao i naredna dva njegova filma), premijerno prikazan u Kanu, a i Krisha Treja Edvarda Šultsa je pokupila velike pohvale i svrstala ga među cenjenije nove reditelje. Preporuka za Mičelov It Follows i Šultsov It Comes at Night mogla bi da bude i činjenica da je u realizaciji oba ova horora učestvovala producentska kuća Animal Kingdom koja takođe stoji iza poslednja dva filma Džima Džarmuša kao i divnih Louder than Bombs Joakima Trira i Short Term 12 Destina Danijela Kretona.

It Follows i It Comes at Night, sa svojim nesrećnim prevodima – To dolazi i Ono dolazi noću, međutim prilično se razlikuju od pomenutih indi drama. U prvom i starijem od ova dva filma, horor se prenosi seksualnim putem u vidu bića ili pojave koja zauzima ljudski oblik i, kao što pretpostavljate, uporno prati glavnu junakinju. Cilj toga je da ubije svakoga ko je zaražen, a odbranu otežava i to što stalno menja svoj lik i jedini koji ga mogu videti su nesrećnici koji su zapatili ovu specifičnu seksualno prenosivu bolest. To je sporo, ali snažno i nezaustavljivo (mada je YouTube pun interesantnih videa koji predlažu kako ga poraziti) i jednom kada ga prenesete dalje, to ne znači da ste bezbedni jer ukoliko vaša žrtva ne uspe da preživi, ono se vraća nazad i redom juri sve iz lanca prenosa ove kletve.

Ono iz Šultsovog filma je podjednako, ako ne i više, neodređeno i pohodi jednu porodicu izolovanu u šumi u, verovatno, bliskoj budućnosti. Svetom, ili barem Amerikom, vlada epidemija protiv koje protagonisti preduzimaju mere na koje smo već svi navikli u 2020. Nakon smrti Sarinog oca od pomenute zarazne bolesti čiji uzrok nije jasan, ona, njen suprug Pol i sin Travis nakon duže izolacije dolaze u kontakt sa drugom porodicom i na ispitu je njihovo gostoprimstvo u ovim specifičnim okolnostima.

Dejvid Robet Mičel i Trej Edward Šults nisu se profilisali kao isključivo horor autori i to im je možda i dalo prednost i pomoglo u unošenju svežine u ovaj žanr. Strava i užas ovih filmova ne potiču (sasvim) od jump scare scena koje su, iako efektne, u njima vrlo retke, a napetost konstatno tinja ispod površine. Nema iznenađujućih obrta, ali ne pate ni od dosadne predvidljivosti – drže vas na ivici jer ste sve vreme svesni da je, pored onoga što vidite, mnogo toga van kadra. Ne možete ni pretpostaviti na koja pitanja ćete dobiti nedvosmislene odgovore, a koliko toga će ostati na kratkim, ne sasvim određenim nagoveštajima, nekada i teško uočljivim na prvo gledanje. Oni tako ostavljaju mnogo prostora za učitavanje različitih manje ili više očiglednih metafora što neki gledaoci mogu protumačiti i kao frustrirajuće sakrivanje odgovora na pitanja koja iz naslova mogu delovati ključno. Prema samim autorima, međutim, ne postoje tačna i netačna tumačenja ovih filmova i obojica publici ostavljaju slobodu da ih interpretira po želji.

A slobode za različite interpretacije ostavljaju poprilično i upravo u neodređenosti naslovne zamenice leži verovatno najjasnija veza između ova dva filma. Ova ostvarenja je pre svega teško odrediti vremenski, naročito u slučaju Mičelovog filma. Za It Comes at Night možemo pretpostaviti da je u pitanju budućnost, s obzirom na to da se barem u trenutku kada je ovaj film izašao (2017) u 21. veku još uvek nismo suočili sa tako raširenom epidemijom, i da je ta budućnost verovatno bliska jer se ne čini da likovi koriste neku nama nepoznatu tehnologiju, ali ne možemo biti precizniji od toga. It Follows, doduše, više zbunjuje – u ovom filmu automobili na ulicama potiču iz sedamdesetih godina prošlog veka, na televiziji se izgleda prikazuju samo crno-beli filmovi, ali jedna od protagonistkinja poseduje neku vrstu e-čitača koji zapravo najviše liči na telefon na preklapanje u obliku školjke. Osim toga što ne možemo utvrditi koja je godina, pa ni decenija u koju je film smešten (što i nije toliko neuobičajeno – prisetimo se recimo Serije nesrećnih događaja Lemonija Sniketa), ovde se izgleda i godišnja doba smenjuju u periodima od samo nekoliko sati. Dok u It Comes at Night svet koji nam deluje blisko, ali ne sasvim poznato može imati upozoravajuću ulogu (na jedan ne sasvim očigledan način na koji ćemo se osvrnuti kasnije), u It Follows ova vremenska neodređenost doprinosi opštem osećanju izmeštenosti i nepoznavanja pravila univerzuma ovog filma, a sa druge strane pomaže saživljavanju sa likovima i razumevanju njihovog straha.

Još važnije od ove vremenske neodređenosti u oba filma je nepotpuno poznavanje pretnje sa kojom se likovi suočavaju – jer šta je strašnije od čudovišta ako ne čudovište za koje ne znamo ni šta je zapravo? U It Follows kroz malo početne ekspozicije i kasnija dešavanja u filmu saznajemo neka pravila po kojima entitet funkcioniše, ali nalik na Kingovo To likovi su osuđeni na to da kroz pogotke i promašaje pokušaju da dokuče njegove slabosti i osmisle način da ga pobede ili nauče da žive sa njim. Horor ovde funkcioniše na barem dva nivoa – s jedne strane glavna junakinja Džej nema ideju kako da se efikasno izbori sa entitetom kada joj se dovoljno približi i napadne je. Osim toga, činjenica da je nešto što ne ume da objasni niti ga vidi iko drugi osim nje konstantno prati, dovodi je do ivice ludila, ali zahvaljujući tinejdžerskoj tvrdoglavosti ne i do preispitivanja sopstvene sposobnosti razlikovanja stvarnosti od maštarija. Na sličan način je Travis iz It Comes at Night primoran da se bori sa noćnim morama koje se naročito intenziviraju nakon smrti njegovog dede. On možda zna koji su uzroci jezivih snova, ali to ne pomaže mnogo u trenucima kada nije siguran može li ih razlikovati od jave. Dodatan strah mu uliva i to što ne zna kada i da li će normalan život izgledati kao pre nego što je morao da živi sa svojom porodicom izolovan u šumi i naučen da ne veruje nikome drugom.

Pitanje poverenja i sumnje u druge ljude takođe u oba filma igra veliku ulogu – entitet koji prati Džej osim nepoznatih ljudi može zauzeti i oblik njenih prijatelja ili članova porodice što barem jednom dovede do toga da se ona zapita može li im verovati. U Travisovom slučaju, i još više u slučaju njegovog oca Pola, paranoja je uzrokovana činjenicom da svako koga sretnete može biti zaražen misterioznom neizlečivom bolešću, a ovaj psihološki uticaj epidemije u filmu je centralna tema što ga trenutno čini verovatno relevantnijim nego kada je snimljen, a i više nego što je autor tada mogao da pretpostavi.

Relevantnost oba ova filma ogleda se i kroz odabir glavnih likova i njihov odnos prema svetovima u kojima se nalaze. Iako nisu otišli na stranu očigledno politički angažovanog horora kao što je to slučaj sa Džordanom Pilom, Mičel i Šults su ipak kroz ove horore, možda i nenamerno, dali svoj doprinos jednoj važnoj društvenoj temi – savremenoj marginalizaciji (vrlo) mladih ljudi, kojoj u još većoj meri svedočimo u poslednjih nekoliko meseci. Kod Mičela su tinejdžeri i dvadesetogodišnjaci u filmu vrlo jasno centralni likovi – odrasli nikada nisu u fokusu izuzev kada to zauzme oblik nekoga starijeg. S jedne strane, ovi mladi osećaju veliki pritisak da se sami izbore sa nepoznatim zlom jer ni ne pomišljaju da se za pomoć obrate Džejinoj majci – dvosmisleno je doduše da li je to samo zato što im ne bi verovala ili i iz želje da je zaštite. S druge strane, Mičel ih ne tera da preko noći odrastu i hladne glave iz malog mozga izvuku genijalno rešenje za izlaz iz nevolje – dozvoljava im da isprobavaju svoje naizgled blesave ideje za koje uostalom i ne možemo tvrditi da su nelogične s obzirom na veoma slabo poznavanje pravila po kojima entitet funkcioniše. Oni tako zaista postaju opipljivi likovi u ovom filmu koji se bavi njima i njihovim doživljajima situacije u kojoj su se našli isto koliko idejom seksualno prenosivog demona.  

Dok skoro svaki sinopsis Šultsovog filma u centar smešta oca porodice kog tumači Džoel Edžerton, lik o kojem najviše saznajemo i s kojim dobijamo najviše prilika da se povežemo je zapravo njegov sin Travis. Iako izolovani u šumi usred pandemije misteriozne bolesti, tročlana porodica u ovom filmu održava donekle patrijarhalne odnose izražene kroz lik oca koji zauzima pomalo agresivno zaštitničku ulogu, a istovremeno očekuje od svog sedamnaestogodišnjeg sina jedinca da bude muško i pomogne mu recimo pri sahrani sopstvenog dede. Za jednog dečaka naviklog na potpuno drugačiji život ne može biti lako da se prilagodi iznenadnoj situaciji u kojoj je odsečen od svojih vršnjaka i živi u stalnom strahu za svoj i živote svojih roditelja (zvuči poznato?). I ovaj film se tako ne fokusira na davanje konačnog odgovora o poreklu pretnje koja se nadvija nad likovima, već daje glas jednom tinejdžeru (i upozorava nas da pripazimo na tinejdžere u sopstvenom okruženju) koji možda nije hrabriji od jedanaestogodišnjaka iz pomenutog Kingovog dela, ali je sa njim vrlo lako empatisati (u godini 2020. možda i previše).

Dejvid Robert Mičel karijeru je nastavio bizarnim Under the Silver Lake, a Trej Edvard Šults se vratio žanru drame sa prošlogodišnjim Waves, ponovo sarađujući sa kompanijom A24. U oba ostvarenja oni zadržavaju svoje jedinstvene glasove i sada su već dokazano autori koje ne treba da izgubite sa radara, a ukoliko se još niste susreli sa njihovim filmovima, dupli program It Follows i It Comes at Night je savršen početak.  

The post Dupli program: Šta to dolazi noću? appeared first on Kultur!Kokoška.

Nakon što smo utvrdili koja su najbolja božićna čudovišta, bacamo se na neobične običaje.

Norveška: Lov na metlokradice

Prvi na Kokoškinoj listi nesvakidašnjih prazničnih običaja može vas konačno izbaviti celodnevnog sređivanja kuće uoči dolaska gostiju. Po norveškom verovanju, Badnje veče je veoma inspirativno za veštice i zle duhove, pa tako oni baš na ovo veče vole da čine sitna zlodela. Kako bi iole sprečili da im sav pretpraznični trud propadne, Norvežani odlažu četke, metle i ostalu čisteću opremu na bezbedno, van dometa nestašnih ruku veštica i duhova. Kao dodatne preventivne mere Norvežani navode paljenje smrekinih cepanica u kaminu i ispaljivanje metaka u nebo, kako bi se dodatno sprečio upad veštica i duhova u njihove tek sređene i blistave domove.

Ukrajina: Umrežavanje

Ne, ne mislimo na Internet, već na pravu, pravcatu mrežu. Doduše, paukovu, ali, to ništa ne menja. Stara ukrajinska legenda spominje siromašnu udovicu i njenu decu, koji su uzgajili svoju božićnu jelku, ali nisu imali čime da je ukrase. Božić nije Božić bez jelke, pa su se tako, po priči, pauci sažalili na ovu nesrećnu porodicu i odlučili da im pomognu onako kako najbolje umeju: ispleli su mrežu po čitavoj jelci dok je porodica spavala. Sledećeg jutra jelka je bila ukrašena srebrnom i zlatnom mrežom i svetlucala je na dnevnom svetlu, a sijala su se i lica udovice i dece. Ukrajinci i danas, inspirisani ovom legendom, ukrašavaju jelke ukrasima u obliku paukove mreže, pa i samih paukova. Sledeći put kada vas zgrozi pauk koji već mesec dana visi sa plafona vaše sobe, razmislite hoćete li ga ubiti. Ako ništa drugo, može vam dati novi pečat za praznike.

Nemačka: Ukrastavčići

Savremeno doba donosi nam svakodnevno kreativne trendove, koji često šetaju po tankoj žici dobrog ukusa. Međutim, desi se da nas i stari običaji bace u razmišljanje treba li ih se otarasiti ili ih prisvojiti. Verujemo da ste do sada videli razne varijante božićnih ukrasa. Ali, nemački trend, koji smo slobodno nazvali Ukrastavčići, možda će vas iznenaditi. Nismo sigurni kako su Nemci došli na ovu ideju. Možda je u pitanju njihova ljubav prema kiseloj hrani. Možda je caka u zelenoj boji (ušuškani krastavac teško je odmah uočiti na jelci). Nismo sigurni, a i sami Nemci se čude ovom običaju i nisu upoznati sa njegovim poreklom, tako da neki pretpostavljaju da su ga zapravo započeli nemački imigranti u Americi.Ono što je poznato jeste da se stakleni ukras u obliku kiselog krastavčića kači poslednji na jelku, na mestu gde ga je teško naći. Ko ga od dece prvi pronađe, dobija dodatni poklon ili otvara prvi svoje paketiće. Ukoliko ga neko od odraslih prvi otkrije, ukrastavčić mu donosi radost i blagostanje. Hvala Nemcima na interesantnoj ideji i poruci: nekad je dovoljan jedan (u)krastavčić za sreću.

Grenland: Zalogaji za (ne)zaborav

Ako su vam dojadili kolačići od đumbira i čokolade i ostale klasične božićne đakonije, Grenlanđani imaju predlog kako da začinite prazničnu zakusku.

Meni:

– Muktuk: sirova koža kita sa dodatkom kitove masti;

– Kiviak: njorka urolana u kožu foke, služi se nekoliko meseci nakon pripreme, gotovo u stanju raspadanja;

Poslužiti (ne tako rado viđenim) gostima. Uspeh gotovo zagarantovan.

Finska: Poseta mrtvim rođacima

Praznike obično obeležavamo u krugu porodice, a Finci su ovu tradiciju podigli na novi nivo, pa tako Božić provode i sa članovima porodice koji nisu više sa njima, makar ne na ovom svetu. Badnje veče Finci proslavljaju posetom groblju, paljenjem sveća i lampiona, a održavaju se i memorijalne službe uz pesme i prisećanje na preminule članove porodice. Pomalo mračna i melanholična tradicija nastala je dvadestih godina prošlog veka, kada su se na ovaj način održavali pomeni na vojnike poginule u Prvom svetskom ratu. Bitno je biti s porodicom, na ovaj ili onaj način. To je, uostalom, poenta praznika, zar ne?

Bonus: Petlova misa

Kao dodatak našoj listi nismo mogli, a da ne navedemo, simpatičnu tradiciju, koja je Kokošku posebno kljucnula za srce. Naime, u zemljama širom sveta, od Bolivije, Venecuele, Portorika, preko Španije, sve do Filipina, održava se tzv. Petlova misa (Misa del Gallo), zasnovana na jednom predanju. Ono kaže da se u noći pre Isusovog rođenja oglasio jedan petao i najavio njegov dolazak. Kada bismo preveli sa kokošijeg jezika, petao je verovatno uzviknuo: „Alo, ljudi, rodio se beba Isus!” (U realnosti, začulo se obično kukurikanje, kao i svake zore). Kako god da je zvučala petlova najava, izrodila je tradiciju, zbog koje i danas vernici pune crkve na božićno jutro.

Nadamo se da vas je naša lista podstakla da napustite ustaljene praznične okvire i da od ove godine slavite na malo drugačiji način. Ako je ovo ipak previše netipično, uvek je tu kuvano vino.

The post Top 5 bizarnih božićnih tradicija appeared first on Kultur!Kokoška.

Najveći broj ljudi izabere profesiju kojom se ne bavi nikada ili se bavi sa manje ili više uspeha. Ali kada profesija izabere tebe, bićeš jedan ili jedna od najuspešnijih u sredini u kojoj živiš ili najuspešnijih na svetu. Kada profesija izabere tebe, ne postoji prepreka. Ne možeš zakasniti. Ne možeš odustati. Nebitno je koliko je tvoja početna pozicija neobećavajuća. Seti se nekih od najznačajnijih ljudi. Mislimo na ljude koje od zaborava čuva neizbrisiv trag, koji su ostavila njihova dela u nauci, umetnosti, sportu… U najvećem broju slučajeva, oni nisu potekli iz salonskih stanova Beograda, Zagreba, Pariza, Londona… Ali „skromno” poreklo ili odsečenost na početku njihovih života od glavnih tokova zbivanja značajnih za njihovu karijeru, nisu ih sprečili da pomere granice u oblastima svog profesionalnog delovanja.

Razgovaramo sa Milošem Isailovićem, vrhunskim igračem savremenog plesa i klasičnog baleta domaće i internacionalne plesne scene, koreografom… Miloš je rođen u Loznici 1988. godine. Tokom školovanja u Baletskoj školi „Lujo Davičo”, kao jedan od najtalentovanijih učenika, postao je stipendista Baletske akademije u Cirihu. Kao solista Narodnog pozorišta igrao je u baletima: Uspavana lepotica, Labudovo jezero, Žizela, Don Kihot, Nečista krv, Ukroćena goropad, Interval, Dama s kamelijama… U Bitef dens kompaniji igrao je u plesnim predstavama Voljen, Božanstvena komedija, Alpha Boys, Otelo, Izopačeni, Don Žuan, Ptice, Magbet… Dobitnik je nagrade Dimitrije Parlić, najprestižnije nagrade u sferi baleta u Srbiji. Jedan je od ukupno dva Srbina koji su kročili na scenu Boljšoj teatra. Možemo do sutra da nabrajamo, ali je red da pustimo Miloša da nešto kaže.

Ivana: Hajde da krenemo od Loznice, tvog i mog mesta rođenja, danas grada, u kojem si načinio prve plesne korake. Šta bi izdvojio kao bitno iz prvih 12 godina života koje si proveo u Loznici? Po čemu pamtiš taj rani period?

Miloš: Loznica… Vrlo zanimljivo, zato što je to jedan jako specifičan grad i jako specifično mesto i jako specifično mesto za mene. I dalje ne mogu da verujem da sam potekao odatle. Prvo ne mogu da verujem da sam potekao od roditelja, porodice, familije, gde niko nema nikakve veze sa plesom, niti sa pokretom. Sa umetnošću uopšte, a kamoli sa plesom. Plesna škola „Ouky Douky”, u kojoj sam napravio svoje prve plesne korake,  bila je prva plesna škola u podrinjskom okrugu ikada, tako da je tamo početak cele moje plesne umetnosti, celog mene, celog mog postojanja.

Ne mogu da kažem da sam bio dobar đak, to jest nikada me knjiga kao takva nije interesovala. Rado sednem da pročitam knjigu, koja me zainteresuje u datom trenutku, ali matematika, srpski, hemija, biologija… Biologija i geografija su me još i zanimale. Ostalo nikako, ali nikako. Nadam se da će ovaj intervju čitati neki moji, ako Bog dâ da su živi, profesori, koji su uvek bili okej: „Idi na takmičenje, donesi zlatnu medalju i dobićeš 2.” I ja sam tako prošao 5. i 6. razred, sa dvojkama, ali sa mnoštvom zlatnih medalja. Rano sam pokazao svojima da želim da budem samostalan, nezavistan i nisam baš bio poslušno dete. Jako rano sam počeo da izlazim, da se družim sa „problematičnim” drugarima. U Loznici sam, sa 12 godina, popio prvu čašu vina, zapalio prvu cigaretu. Jesam bio mlad, ali u poređenju sa klincima danas, ja sam bio zlatno dete. Pamtim izlaske na bedemu, izlaske kod Anta Bogićević škole, kod Cvijine – moje škole (OŠ „Jovan Cvijić”), kod spomenika Stepi Stepanoviću. Gde god da smo izlazili, gde god smo pili i zezali se, pamtim da sam konstantno radio špage, zabavljao društvo radeći salto, premete, skokove, okrete, piruete. Bio sam ekskluziva svima i ne samo vršnjacima napolju, već i u kući kada neko dođe, na slavu, preslavu, proslavu, šta god… Da nije bilo Loznice, ne bi bilo ni mog talenta, tako da sam zahvalan do neba. Taj mali gradić i taj mali plesni klub „Ouky Douky” i moj čuveni Milenko Vujić, koji je otkrio mene i moj talenat. Vojvode Putnika L2/6, moja kuća, moj stan. Ljubav. Čista ljubav.

Ivana: Male sredine često nemaju šta da ponude detetu, čoveku uopšte koji ima specifična interesovanja, pogotovo ako je reč o sferi umetnosti. Pored toga što nemaju šta da ponude, jer je u najboljem slučaju ponuda nezadovoljavajuća, male sredine su nemilosrdne prema svemu što je drugačije, lepo, posebno, i imaju potrebu da (u)guše posebnost, čak  i da je (ružno) etiketiraju, kako ne bi bila narušena „lepota” močvare. Nekada iz nerazumevanja, a nekada iz zavisti i iz, ničim izazvane, mržnje. Kako si doneo odluku da svoju igru, podigneš na viši, profesionalni nivo, da pokušaš da postaneš učenik Baletske škole „Lujo Davičo” u Beogradu, s obzirom na to da u Loznici nisi bio u prilici da pohađaš časove klasičnog baleta? Ipak, pomenutu školu upisuješ sa čak 12 godina i završavaš nižu školu, odsek klasičnog baleta za nepune dve godine, iako inače traje četiri. I drugo pitanje s tim u vezi. Da li si osećao nemilosrdnost male sredine, u smislu zašto balet, a ne fudbal, na primer, i kako je to uticalo na tebe?

Miloš: Tadašnji predsednik jugoslovenske plesne asocijacije Miodrag Kastratović je mojim roditeljima na jednom takmičenju, posle moje osvojene šezdesete zlatne medalje (za četiri godine u nizu, u mnoštvu plesnih disciplina), rekao da bi trebalo da nastavim svoje usavršavanje u Beogradu. Moja majka naravno kao i svaka majka jako posebna, bila je veoma vezana za mene, tako da joj je jako teško palo to odvajanje. Otac me je podržao. Samo je rekao: „Vidi, Zore (on me je zvao Zore), ako je to ono što želiš, ja te podržavam.” U mojoj glavi je bilo – „Balet? Hajde, može. Gde idem? U Beograd. Toooo! Ludilo.” O Beogradu sam tada jedino znao da postoje zgrade koje imaju više od pet spratova, da postoji McDonald’s gde mogu, konačno, da uzimam Hapy Meal, jer je tada postojao neki mali Mek u Šapcu, koji je ubrzo zatvoren. Bilo je slavlje kad se ide u Šabac, ne znam ni ja zbog čega, uglavnom, morali smo u Mek da svratimo. Tad je bio jako skup Hapy Meal, tako da sam molio moje da mi ponekad kupe, jer smo bili baš u nemaštini. Tako da sam razmišljao: „Videću u Beogradu zgrade više od pet spratova i ješću Hapy Meal svaki dan’’. Apsolutno nisam obratio pažnju pre svaga na balet. Otišao sam u Beograd na audiciju, za nižu baletsku školu koja traje četiri godine, završio sam je za nepune dve. Moja profesorka je rekla mojoj mami i sestri, koje su bile sa mnom na audiciji, da nikad nije videla takav talenat. Da budem iskren, nisam jeo svaki dan Hapy Meal, zato što je bio i dalje skup. Završio sam nižu Baletsku školu i 7. i 8. razred OŠ „Stari Grad” u Beogradu. Tako, u stvari, kreće ceo moj put. Ali kad se vratim malo unazad, otkako sam otišao iz Loznice sa 12 godina nikada se nisam, ni mentalno ni emotivno vraćao, i čak nisam dozvoljavao da čujem nečije komentare, stavove, jer sam već tad, bio načisto da je ovo to čime želim da se bavim do kraja svog života, tako da sam već tada imao cilj i već tada sam se osećao, da ne zvučim prepotentno, ali nekako, većim od svih. A ta odskočna daska je bila fantastična i mekana, što se mene tiče.

Ivana: Dva puta si odustajao od baleta. Prvi put zbog nesuglasica sa direktorkom baletske škole. Patrijarhalan model, koji je dominantan u glavama ljudi na ovim prostorima, između ostalog podrazumeva bespogovorno poštovanje autoriteta. Kada sa današnje distance posmatraš nesuglasice sa tom direktorkom i neke druge nesuglasice koje su se dešavale tokom godina na polju profesije i uopšte, da li misliš da si bio buntovnik s razlogom ili da si  bio „bezobrazan”? I, bez obzira na to, da li misliš da stresne situacije i konflikti, koje „običnom” čoveku zadaju samo glavobolje, umetniku otvaraju nove horizonte, i što ih je više, da je to za umetnika, to jest za njegovu umetnost bolje?

Miloš: Prvi put sam odustao od baleta, na samom kraju školovanja. Napustio sam četvrti razred srednje škole i želeo sam da upišem defektologiju, zato što sam tada bio u jednogodišnjoj vezi sa gluvonemom osobom. Bio sam opčinjen gestovnim govorom i bio sam opčinjen time što me to interesuje. Želeo sam da upišem surdo smer, to jest smer za gluvoneme i osobe sa slabim sluhom. Apsolutno nešto nesvakidašnje. Zahvaljujući tome, znam gestovni govor i zahvaljujući tome sam preživeo karantin bez ikakvog problema. Sve vesti, svako obraćanje Vučića, kriznog štaba, gledao sam sa ugašenim tonom, igledajući u uglu prevodioca za gluvoneme, razumeo sam apsolutno sve. Tako da sam se malo i podsetio toga, zaista mi je drago… To je taj prvi put kada sam hteo da napustim balet. Toliko sam bio voljen u toj školi, držali su me kao malo vode na dlanu, zbog deficita baletskih igrača. Jednostavno, u mojoj klasi smo bili nas dvojica. Dva Miloša, zamisli. Prva godina nije imala nijednog, u drugoj smo bili nas dvojica, u trećoj je bio još jedan. Bilo nas je ukupno četvorica, plafon petorica od 150 đaka. Tako da nam se, nekako, gledalo kroz prste. I da bežimo sa časova, i da lažemo, i da mažemo, i da nam svake subote neko „umre”, pa nismo došli zbog toga, ili nam je neko u bolnici… Ja sam sahranio pola porodice koliko sam lagao, ali nekako ti se to dȃ. Razmazili su nas. Kada sada posmatram sa ove tačke gledišta, ja jesam bio buntovnik, ali sve vreme sam imao tu neku preslatku harizmu i provlačio sam se onako kao malo štene, koje samo vijuga repićem i svi su u fazonu: „Što si bezobrazaaaaan, al’ ću ipak da te pomazim.” Shvatio sam da mogu tako, pa sam iskorišćavao, ali sam bio buntovnik zato što sam sve to radio iz unutrašnjeg impulsa, jer meni đavo nije davao mira. Kao ni dan-danas. OK, ja danas jesam zreliji, ozbiljniji, uspešniji, pametniji, mirniji, ali sam znatiželjan, i dalje isti. Ako mi „dune” u utorak: „Šta li se dešava na trgu u Portugalu?” U sredu ili četvrtak ću sesti u avion i otići da vidim. E, to je to. Tako da jesam bio buntovnik, ali sam bio i malo bezobrazan. Sada kada se vratim, zahvalan sam svim profesorima i direktorki što me nisu izbacili, što su me razumeli i što su mi, pored svega toga, dali neki vetar u leđa i zbog toga sam sada upravo gde jesam. Tako da, hvala Baletskoj školi Lujo Davičo. Što se tiče drugog pitanja, umetnik nikad neće uspeti iz senke. Mislim da upravo konfliktne situacije, ne otvaraju nove horizonte, ali guraju umetnika napred i time ga čine jačim, inspirativnijim, maštovitijim. Ali te, stresne situacije, konflikti, su umetniku izuzetno značajne, ako su u vezi sa samim umetnikom u odnosu na drugog umetnika ili u odnosu na rad drugog umetnika. Konflikti, stresne situacije, moraju da budu u sferi umetnosti, da bi to imalo nekog uticaja za otvaranje novih horizonata.

Ivana: Osećam potrebu i obavezu da pomenemo jedine prave, vredne poštovanja, duhovne autoritete. Stroge i pravične, nežne i pune razumevanja istovremeno, koje većina ljudi nema sreću da sretne u životu. U tvom slučaju, reč je o profesorki Mirjani Nešić koja više nije među nama, a koja je bila dugogodišnji baletski pedagog u Baletskoj školi „Lujo Davičo”, koja te je nakon prvog susreta prozvala čudom od deteta, zahvaljujući kojoj si prevazišao nesuglasice sa direktorkom škole, i koja ti je, kako si rekao, bila druga majka. Zamolila bih te da nam ispričaš nešto o njoj, i uopšte o tom periodu života koji je zaista bio trnovit, s obzirom na to da si bio dete, ali i uzbudljiv.

Miloš: Mira Nešić, Mirjana Nešić… Dok pričam ovo, zadrhtaće mi glas i krenuće mi suze na oči, zato što sam se pre neki dan setio nje, pogledao ka gore, gde god to bilo i rekao sam: „Znam da me gledate, još samo malo i ostvariće se ono što ste rekli, da ću imati svoju plesnu kompaniju, gde će se moj stil poštovati.” Ona je bila moja majka u toj školi. Moja profesorka baleta. To je jedno divno biće. Od čupanja za uši, za kosu, štipanja za dupe do lepljenja flastera preko face usred časa baleta, jer ja volim da pričam. Ona ustane, zalepi mi flaster u obliku slova x preko usta i kaže: „Čuti više! Ako progovoriš na dupe, zalepiću ti i dupe.” To mi je stalno govorila. Ooh, koliko bih sada želeo da je vidim, ali valjda je ovo život, ovako mora. Valjda moraju ljudi da odlaze da bismo se što više sećali, da bi naše uspomene bile jače. Jedna, velika, velika, osoba. Jedna mirna osoba. Tiha. Jako strpljiva, jer trebalo je pored sebe imati jednog malog ludog Lozničanina. Srce mi je puno, što sad pričam o njoj…

Trnovit put Miloša Isailovića. Jeste bio trnovit, i jesam se ja tu nešto, zaista, stalno borio, ali hvala Bogu nisam se borio s bolešću. Borio sam se za hleb. I to mi je pričinjavalo ekstremno zadovoljstvo, zato što je ta borba bila krajnje nesvakidašnja. Meni je bilo (pre)zanimljivo, što sam na Bajlonijevoj pijaci, na tezgi prodavao lubenice kod čuvenog Mileta, oca moje drugarice. Drugarica je na istoj tezgi prodavala šampinjone, a ja lubenice. I bio je, bogme, jako dobar bakšiš. Pošto sam imao 40 kila sa traktorom, a morao sam da podignem lubenicu, da je stavim na vagu, onda bih lepo zamolio tog ko hoće da kupi poveću lubenicu, ako može umesto mene da je podigne, jer ja fakat ne mogu, zato što će mi ispasti rame i lakat. Izlazili su mi ljudi u susret i još sam dobijao ekstra bakšiš. Takođe, u vreme kada sam se tripovao kako sam neshvaćen, kako je meni teško u životu, družio sam se sa jednom ekipom metalaca i gotičara koji su odlučili da napuste svoje porodice, da krenu putem samostalnosti. Njih isto niko nije shvatao, oni su veliki umetnici. Ma kakvi umetnici, klinci bez pola grama mozga, al’ nema veze. I svi smo spavali nekoliko dana u napuštenom vagonu, dole u Savamali. Par njih je imalo akustične gitare, pa su svirali, pa smo pili dvolitarku piva, grlili se u fazonu zajedno zauvek. Čak smo pokušali i da se tetoviramo zajedno, pa priča kako ćemo zauvek ostati prijatelji. Jaoj, detinjstvo moje ludo. Naravno, niko se ni sa kim više ne čuje, niti vidi. Jednostavno, to je život i pogotovo taj mladalački, klinački vakuum gde nemaš blage veze o životu, al’ važno je da ćemo biti zauvek zajedno, da ćemo biti prijatelji do kraja života. Volim te, voleću te zauvek sestro moja, brate moj. I spavamo u napuštenom vagonu. Bože, kako bih voleo da napišem knjigu, al’ za sad još ne.

Ivana: Drugi put si odustao po završetku srednje Baletske škole. Odlučan da staviš tačku na balet, upisao si studije defektologije, ali na svu sreću, na toj (u tvom slučaju) stranputici nisi dugo ostao. Ubrzo si primljen u Narodno pozorište u Beogradu, i od tog trenutka nisi više pokušavao da skreneš sa svog, tebi namenjenog puta. Kako je došlo do toga da se vratiš? U kakvom sećanju ti je ostao rad u Narodnom pozorištu? I kaži nam nešto o ulozi Faustina u „Dami s kamelijama” i saradnji sa našom  primabalerinom i koreografkinjom, nažalost skoro preminulom, Lidijom Pilipenko?

Miloš: Nedugo posle raskida te „gluvoneme” veze, vratio sam se u školu, završio vanredno četvrti razred srednje, i posle toga sam počeo da radim kao trener u jednoj od plesnih škola, i bio sam baš u fazonu, ne želim da se vratim na balet, ne treba to meni. Mislio sam da ću da upišem neki drugi faks, a onda mislim: „Crno dete, zadnje što si pročitao je Bela Griva i Tri praseta, znači ćuti, bolje ti je.” Nedugo zatim sam otišao na audiciju u Narodno pozorište i primljen sam kao stalni član baleta. To je bila neka 2008. ili 2009. Više ne mogu ni da se setim koliko vreme brzo leti. Narodno pozorište pamtim kao jednu veliku lekciju, kao jedan zanimljiv put. Bio sam nepune tri sezone tamo. Bio sam član ansambla, ali sam takođe imao par solističkih rola, od kojih se pamti čuveni Faustin u „Dami s kamelijama” u koreografiji Lidije Pilipenko, o kojoj sam nedavno pisao divan osvrt.

Narodno pozorište je kao i svaka firma, samo što je ono ogromna firma, puna ludih, egoističnih umetnika, puna žive vatre, erotizma, sebičluka, talenta, mržnje, zavisti, ali i prijateljstva. U svakom poslu postoji sve ovo što sam nabrojao, ali ovde je izraženo, zato što je ples, balet, igra, specifičan rad, specifična vrsta posla, i po ceo dan si „osuđen” na znojenje sa drugim ljudima, maženje sa drugim ljudima, telo o telo. U zavisnosti od priče, konteksta, nekada smo goli spojeni. Tu je čista intima, koža o kožu, miris na miris i baš zbog toga je sve što sam nabrojao više izraženo u odnosu na neke druge profesije. Zaista, zaista je rad u Narodnom pozorištu bio mnogo lud. Zahvalan sam na toj šansi, zahvalio bih se Konstantinu Kostjukovu, koji mi je dao tu šansu, i koji me je zaista cenio i video moj talenat. Imao sam divno iskustvo sa Lidijom Pilipenko. Divna sećanja imam. Jako mi je žao što je na takav način umrla – da je pre toga sahranila svog sina Igora Pervića, pa je onda nedugo zatim otišla i ona. Naša velika balerina, veliki umetnik. Takođe poznat koreograf. Rad u Narodnom pozorištu, definitivno ću pamtiti zauvek. I zahvaljujući radu u NP, dobio sam nekoliko divnih prijatelja sa kojima ću, verujem ostati do kraja života dobar prijatelj.

Ivana: 2009. godine, desilo se nešto fantastično. Osnovana je prva trupa savremene igre u Srbiji, Bitef dens kompanija, zahvaljujući kojoj se realizuju mnogobrojne plesne produkcije, koprodukcije i mnogobrojna gostovanja u zemlji i svetu. Ostvarena je saradnja sa nekim od najeminentnijih domaćih, regionalnih i evropskih koreografa. Među tim imenima, nalazi se i tvoje, ali i ime koreografa Edvarda Kluga. Saradnja sa njim je imala presudan značaj za razvoj tvoje karijere. Postao si, između ostalog, njegov asistent i igrač u ansamblu Baleta Slovenskog narodnog gledališča. Ali, što je najznačajnije, njegov poziv te odveo u moskovski Boljšoj teatar. Ako znamo da je reč o najznačajnijem ruskom baletskom ansamblu sa svetskom reputacijom, koji je osnovan 1776. godine, a od 1825. nosi današnji naziv – Boljšoj teatar, i da je sinonim za vrhunsku igru, mesto koje je proslavilo balet, jasno je da je Boljšoj teatar san svakoga ko se ozbiljno bavi tim pozivom. Ispričaj nam nešto o radu u Bitef dens kompaniji, o tvom koreografskom prvencu „Dunjaluku”, i saradnji sa Klugom, od Aristofanovih „Ptica”, do Bulgakovljevog „Majstora i Margarite” na sceni Boljšoj teatra.

Miloš: Te 2009. sam bio u Narodnom pozorištu. Jelena Kajgo, umetnica, moj veliki prijatelj, tadašnja direktorka Bitef dens kompanije, me je pozvala na audiciju za „Mirise cimeta” Gaja Vajcmana. Nažalost, nisam bio primljen, ali nisam ni mario za to, jer sam radio u Narodnom pozorištu, dve velike predstave gde sam imao solističke uloge. Moja prva predstava u Bitef dens kompaniji bila je predstava „Volje” Norvežanke Kjersti Miler Sandsto, početkom 2010. Tu sam, da kažem, osetio daske Bitef teatra. Nedugo zatim, 2011. sam uveliko bio član Bitef dens kompanije. A, kako se to desilo? Dobio sam otkaz u mom Narodnom pozorištu. Naime, u NP sam spremao „Bajaderu” Marijusa Petipe, a u isto vreme je bila audicija za Danteovu „Božanstvenu komediju” koju je napravio Edvard Klug u Bitef dens kompaniji. Đavo mi nije dao mira, morao sam da odem tamo gde me duša vodi, a to je savremeni pokret. Otvorim bolovanje u NP, odem 500 metara ispod NP na audiciju u Bitef, gde su takođe moje kolege iz NP došle na audiciju. Naravno, neko me je otkucao u Narodnom i dobio sam otkaz. Nisam mnogo mario, jer su mi  dali vetar u leđa i par dana posle toga, Jelena Kajgo mi je ponudila ugovor, i evo, već sam 10 godina član Bitef dens kompanije, kao zaista uspešan igrač, sada i kao koreograf. Tu je bilo mnogo predstava. Zaista sam zahvalan, jer se moj plesni stil sada bazira na iskustvu koje sam stekao tokom rada u Bitef dens kompaniji. Od svačijeg stila sam „uzeo” po neki osećaj i zalepio na sebe. Telo pamti.  Iz svega toga je izašao moj stil. Aristofanove „Ptice” smo radili 2015. Nakon premijere, Edvard Klug me čestitajući, kroz suze poziva da dođem u Maribor, u slovenački balet, da igram glavnu ulogu u Per Gintu. Ma, sekund nisam razmišjao. Da, da i da.

Otišao sam, dobio glavnu ulogu, dobio nagradu i nakon premijere, Klug mi nudi posao i poziciju njegovog asistenta. To je nešto najveće što se desilo u mojoj karijeri. Od tada radim sa njim u najvećim baletima sveta kao što su: Boljšoj teatar, o kome ću sada pričati, Štat opera u Beču (Wiener Staatsoper), Štat opera u Berlinu (Berlin Staatsoper), Mariborski balet, veliki balet Novosibirska u Rusiji, Nacionalni balet Rige u Letoniji. Sada radimo u Štat baletu Esena, radimo u Štat baletu u Cirihu, tako da sa Klugom imam zaista fantastičan odnos, fantastičnu saradnju. Klug me pozove i kaže: „Ideš dva-tri meseca tu i tu, postavljaš tu i tu predstavu.” Mogu da kažem da je trenutno to moje najveće iskustvo, koje mi pomaže u razvoju moje kompletne umetničke ličnosti i plesnog stila. Zahvalan sam mu do neba. Sedam dana pred premijeru, Edvard dođe, utegne predstavu, i ide premijera. Fantastičan rad, fantastično iskustvo. I pored toga, on je moj veliki, kućni prijatelj. Kao porodica smo. Tako da sam doživeo veliko iskustvo i sreću u Bitef dens kompaniji.

Takođe sam svoju prvu plesnu predstavu postavio tamo. Moj Dunjaluk, sa mojim kolegama, igračima, sa sedam fantastičnih cura. Dobio sam nagradu Dimitrije Parlić, što je najveća nagrada u sferi baleta u Srbiji, nagrada za najbolju predstavu u sezoni. Ni manje ni više, moj koreografski prvenac je dobio prestižnu nagradu.

Malo o Bulgakovljevom „Majstoru i Margariti” na sceni Boljšoj teatra

Drugi sam Srbin koji je kročio u Boljšoj. Nažalost ove godine, nismo uspeli da izađemo sa premijerom, prebačeni smo za decembar 2021. Ko čeka, taj i dočeka. Ovo zlo od korone će da stane, tako da će taj posao tamo da se nastavi. Počeli smo da radimo. Bio sam mesec i po dana tamo. Nemam šta da kažem, osim da nije mala stvar da radiš među suvim crème de la crème belog baleta. Sa velikim umovima koji hodaju tim hodnicima, koji imaju po 80 godina, jesu u penziji, ali i dalje rade kao uvežbači, zato što njihov mozak još uvek ima šta da dȃ mladim umetnicima. Oni sporo hodaju kroz te hodnike, jedva čujno, ali kada prođeš pored njih, osećaš nijhov miris, miris tih marama, džepnih maramica, naparfemisanih tim nekim starim parfemom, i oni tako idu i tiho kažu: „Здравствуйте… Здравствуйте”. A u tom trenutku pogledaš napolje, kroz prozor. Pada sneg u Moskvi. Čarobno. Edvarde, hvala ti. Ništa više neću da kažem. Nastavljamo gde smo stali.

Ivana: Šta trenutno radiš, s obzirom na ovu situaciju sa pandemijom, koja je takoreći smrzla, zaledila život i rad svih ljudi?

Miloš: Baš ove sekunde dok pričam sa tobom, nalazim se u Makedoniji. U jednom plesnom klubu, spremam jednu grupu za takmičenje. Pored mog profesionalnog, pozorišnog angažmana, bavim se suđenjem plesnih disciplina, kao što su balet, moderan balet, savremena igra i jazz balet. Takođe vodim plesne seminare po celom svetu, radim koreografije za mlade talente za takmičenja i za gala večeri. Cela ova godina, mogu da se zahvalim Bogu, za mene nije toliko poslovno pukla, kao za neke, zato što sam rizikovao i bio sam u fazonu ok: maska, alkohol u ruke, drugi alkohol u džep i pravac. Ono što bih izdvojio, kada je reč o ovoj godini je divna premijera u Bitef dens kompaniji, plesna predstava Dunje Jocić „Izgubljeni pejzaži”, gde sam dobio glavnu plesnu ulogu. Premijera se odigrala krajem oktobra, počeli smo krajem avgusta, skoro dva meseca uspešnog rada, uspešna premijera, repriza. Čekamo 2021. da je vratimo na repertoar. I da ne zaboravim divnu, jako ludu dramu „Paravani” Žana Ženea u režiji Dina Mustafića sa novosadskim, mađarskim Újvidéki Színház, pozorištem. Radio sam scenski pokret i koreografiju, apsolutno veliko iskustvo i uživao sam u radu. Posle toga sam išao da držim seminar u Kraljevicu u Hrvatskoj, pa u Rijeku gde sam radio takođe jedan plesni duo, jedan solo za svetsko takmičenje sledeće godine. Uradio sam i jedan divan, veliki seminar u Beogradu, jer su me se Beograđani, moji divni prijatelji i plesači uželeli, tako da sam dva dana imao pune ruke posla i nekako, evo, privodim ovu godinu uspešno, zdravo i srećno kraju. Pred kraj decembra treba da idem u Austriju, u Linc, takođe da koreografišem dva sola sa dve divne cure za takmičenje sledeće godine. I tako. Radi se.

Ivana: Kao jednu od omiljenih knjiga naveo si roman Stranac Albera Kamija. Jedan od glavnih motiva pomenutog romana je nemogućnost čoveka da utiče na stvari koje mu se dešavaju u životu. Da li veruješ da je tvoj život mogao da ode u nekom drugom pravcu? Ili veruješ u predodređenost?

Miloš: Ah, Alber Kami i taj čuveni Stranac i trenutak gde je on na plaži sa pištoljem. Uh, kako je bio nervozan i umoran, čak nije mogao ni da čuje dobro. Nije mogao ni da vidi od Sunca. Dlanovi su mu se znojili, čelo mu se znojilo, taj neki Arapin preko puta ga je iritirao, glasom, tonom kojim je hteo nešto da ga pita. Nešto beznačajno, u fazonu šta čitate u novinama? Njega je to toliko iznerviralo, da je on pucao u tog čoveka. Wow! Nije wow ubistvo, činjenica da je neko umro, nego wow, koliko on živi u trenutku, ne mari za sutra, niti za posledice… Predodređeno je sve, svima. Takođe i meni. Mislim da moj životni put ne bi išao drugim smerom, drugom putanjom, zato što verujem da sam zaista predodređen od prirode, Boga, šta god, koga god, da budem plesač, igrač, koreograf, da se bavim telom i da se izražavam telom, da pišem telom i da stavim tačku na kraju rečenice telom. Sve izjave, u okviru ljubavi, prijateljstva, porodice, karijere, posla iskazujem telom. Najviše volim da pokažem ljubav zagrljajem, da držim nekoga za ruku, da ga poljubim u vrat, da naslonim glavu na glavu. Volim da plešem. Em što volim da plešem dok imam seks, em što volim da potrčim nekome u zagrljaj. Tako da sam ja: Miloš = telo = pokret. Ja sam zaista ovo. Zamišljm da me je Bog bacio na zemlju ovako malenog, mršavog, klempavog i rekao: „Ti ćeš da budeš plesač. I ništa više. Nećeš čak ni sa 32 godine znati tablicu množenja sine, ali nema veze, ti ćeš da plešeš, ljubavi”. Zaista, ni dan danas ne znam tablicu množenja, ni dan danas neću uzeti knjigu da pročitam, ali zato plešem, kao ptica iz kaveza.

Ivana: Poslovni angažmani su te odveli u gradove širom regiona i Evrope. Čak si neko vreme proveo i u Njujorku. Jednom prilikom si rekao da sebe u budućnosti vidiš u Španiji. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

Miloš: Nije se promenilo, i mislim da se neće ni promeniti. Imam neobjašnjivu sklonost prema Španiji, prema toj muzici, prema energiji, prema vatri u očima ljudi, španskom vinu, prama španskoj kinematografiji, prema čuvenom Almodovaru čiju kinematografiju znam od A do Š napamet. Volim tu muziku, volim vatru na sred ulica, tu otvorenost, volim ta seoca po Španiji gde se sedi na betonu ispred kuća, i onako, sa suknjom se hladiš dok pušiš cigaretu i vičeš: „Ay ay ay! Ándale, mi amor! Venga aqui.” Kakva je to milina. I piješ neko vino iz neke drvene čaše, ma nebitno. Toliko je vruće, znoj se sliva, al’ svi su tako… Puno je nekog ritma. Njihov život je meni pun nekog ritma. Zaista bih voleo da ostarim u Španiji, u jednoj hacijendi, dok preko puta mene moja voljena osoba bude brala naš paradajz, i da kaže: „Za pola sata će ručak”. A ja, onako, već malo teže ustajem, jer imam šezdeset, sedamdeset godina, telo mi je uveliko istrošeno, da kažem: „Yo te amo, mi amor! Te amo tanto!’’ Da sednem da jedem špansku paelju, a da u pozadini, na radiju ide, možda, Jasmin Levi, i da gledam zalazak Sunca, i da se sa takvom ljubavlju, sa takvim žarom u očima setim tebe, Ivana, i ovog razgovora. Obećavam ti da će ovo da se desi. I tada, daće Bog, da smo u tom trenutku oboje živi, pustiću ti poruku gde god budeš. Mislim da tada neće biti Facebooka. Pustiću ti samo: „Draga Ivana, u Španiji sam, pijem vino… Živeli! Ljubim te puno!”

The post Miloš Isailović: voljen appeared first on Kultur!Kokoška.

U Kokoškinom poslednjem tekstu u 2020. godini, osvrćemo se na prethodne mesece u svojevrsnom retrovizoru, i to – iz objektiva naših kokoškartista.

Obratili smo se svim ljudima u čijim smo fotkama uživali (i delili ih na našem Instagram profilu) tokom 2020, zamolili ih da nam kažu nešto više o sebi, i sa nama podele tri svoja rada iz protekle godine, koja su im, iz ovog ili onog razloga, posebno draga.

Marija Stešić (@_cold.desert_)

Kišna noć u julu.

Marija je student Filološkog fakulteta u Beogradu, a u slobodno vreme, pored bavljenja fotografijom, svira klavir i čita distopijske romane. Aparat po njenom izboru je nikon d3300, ali ništa, po njenom mišljenju, ne može da zameni minoltu srt 101, film i postepenost rada koju analogni proces sa sobom nosi. 

O poreklu svog poriva za fotografisanjem rekla nam je sledeće: „Fotografišem jer želim da zaustavim određene momente i zato što se plašim prolaznosti. Bojim se da ću zaboraviti na te neke sitnice, koje zapravo i nisu tako sitne.”

„2020. ću pamtiti po strahu od neizvesnosti, ponovnom susretu, vinu, dugim šetnjama i zagrljajima, bežanja od realnosti i ležanja na travi uz ‘chasing cars’.” 

Marija Zafirović (@marijazafir)

Autoportret: Orange Attitude

Marija trenutno živi u Beču, gde radi kao socijalni radnik, a poreklom je iz Vranja. Pošto se još uvek smatra fotografskim amaterom, oslanja se na Huawei P20 pro i Panasonic Lumix fz 1000 aparate. Inspiraciju traži u prirodi, bojama i muzici, i svojoj ljubimici Koko.

Priroda joj nije samo inspiracija, već je tokom ove godine predstavljala i utočište: „Duge šetnje duž Dunava, vožnja bicikla, tu sam nalazila mir, sigurnost, slobodu i zahvalnost. Divila sam se prirodi uvek iznova i puštala da se neki trenutci dese bez da ih zarobim u sećanje/fotografiju.”

Leto na Dunavu 2020.

Still life with Flowers and Fruit

Stefan Knežević (@stefank__)

„Meni najdraži analog selfie u 2020. godini. Kad god kupim film prosto je neizbežno da ufotkam barem 2, 3 slike sebe, ovako ili slično kadriran.”

Stefan trenutno završava master studije Ekologije na Biološkom fakultetu u Beogradu, a pored fotografije, spas je ove godine tražio i u druženju sa dragim ljudima i prirodi. Presudan mu je analogni foto-aparat Praktica Mtl3, a što se izbora filma tiče, najdraži mu je kodak portra 400.

Inspiraciju traži u „prirodi, arhitekturi, enterijerima, zanimljivim i inspirativnim profilima na Instagramu…”

„Skuteri su mi oduvek bili jedni od nezaobilaznih detalja za fotkanje analognim, u ovom slučaju i sa omiljenijom nijansom narandžaste boje, letnji period, fotkan sa portra 400, meni najdražim filmom – jedan sasvim idealan momenat!”

„Jedna od meni najomiljenijih slika, sasvim neisplanirana i nisam ni očekivao da će imati ovoliku emociju kad sam video sve razvijene fotografije sa filma.”

Aleksandra Popovic (@sandraphotovic)

Aleksandra je iz Inđije, po obrazovanju pejzažni arhitekta kome je fotografija najveća strast. Van fotkanja veliki je filmofil, i ljubitelj plesa i planinarenja. Aparat po njenom izboru je Canon 7D, mark II, a za portrete obično koristi 50mm f1.8.

2020. godinu će, kako kaže, pamtiti po „dobrim izborima i novim navikama.”

„Crno bele fotografije su mi uvek bile omiljene a ova naročito zbog toga što vidimo da i ruke mogu da progovore…”

Nenad Tanasković (@nenad_tanaskovic / @tanaskon)

„Volim simetrične fotografije i pridavanje značaju kompoziciji kadra, kao i vintage/retro stil.”

Nenad dolazi iz Kuršumlije, a student je Pravnog fakulteta. Njegove fotke nastaju uz pomoć mobilnog telefona ili analognih aparata Zenit 11 i Fed 3 – a van fotografije, ispunjava slobodno vreme filmovima, serijama, muzikom, a prati i političke emisije.

Inspiraciju pronalazi „najčešće u prirodi ili u gradu ali van gradske buke, na neobičnim mestima, mestima koja nisu poznata svima…”. 2020. će pamtiti, istina, definitivno po koroni, ali i po kursevima za veb-dizajni i fotošop koje je završio onlajn.

„Ova fotka me bojama podseća na “izbačenu scenu” iz filma The Grand Budapest Hotel; nastala je jednog zimskog dana u suton dok sam šetao.”

„Volim minimalističke fotografije, detalje i fokus.”

Valentina Rosić (@valerositch)

Valentina se iz Bosne i Hercegovine u Beograd preselila pre pet godina zbog studija. Studira Fakultet bezbednosti, ali uz studije pronalazi vremena za svoja mnogostruka druga interesovanja: ručni vez, heklanje, pisanje i crtanje. Otkad se ozbiljnije počela baviti fotografijom, u poslednjih godina dana, koristi analogni fotoaparat Minoltu 7000maxxum i digitalni Nikon d610.

„Ovaj autoportret nastao je tokom karantina, u mojoj ulici je bio jedan veliki jorgovan koji me je stalno mamio mirisom, dok mi najednom nije pala ideja da sa njim uradim par fotki. Kad pogledam ovu fotku mogu potpuno da se prisetim tog dana i načina na koji je taj miris oplemenio ceo prostor oko mene.”

„Još jedan autoportret – na Zlatiboru u 6 ujutru, jedno od najlepših iskustava u mom životu, magla, tišina, miris nekog belog cveća i ja u celoj toj atmosferi, toliko sam se izmokrila da sam se vraćala nazad bosa.”

„Ova fotka je nastala na jednom predivnom brdu odakle se vidi mali gradić Bela Crkva. Te večeri mesec je bio na dohvat ruke.”

 

„Moj najveći izbor inspiracije je priroda, tako je svaka šetnja pored jezera, po šumi i slično moj način da se smirim i inspirišem, sem toga inspiraciju nailazim u mitologiji, poeziji, istoriji, religiji…

(…)

2020. ću pamtiti po najlepšem i najbujnijem proleću ikada, noćnim kupanjima na jezeru i periodima najveće inspiracije… Samo lepe stvari, naravno. Koliko god se desilo ružnih stvari, potrudila sam se da one minimalno utiču na mene, tako je sva ova stvar oko virusa na mene loše uticala najviše u tehničkom smislu…”

Dea Džanković (@bilajednomjednadea)

„Samoportret je nastao sa kamerom sa mobilnog telefona i tajmerom. Jedan mi je od omiljenih radova zato što poseduje sirovi kvalitet i intentitet, neobičnu kompoziciju i govori sve o meni bez da mi uopšte prikazuje lik.”

Dea je poreklom iz Novog Pazara, a u Beogradu živi već 13 godina. Kao interdisciplinarna umetnica, bavi se režijom kratkih filmova i muzičkih spotova, fotografijom, muzikom, a i poezijom. Što se fotkanja tiče, javila nam je da koristi „raznoraznu foto opremu, sve zavisi od raspoloženja, senzibiliteta i estetike projekta. Nekada su to Canon ili Nikon digitalni aparati, nekada analogna Smena 8 iili Lubitel 2, a nekada jednostavno kamera na mobilnom telefonu.”

Kada je reč o njenim hobijima, Dea navodi skupljanje vinila, bajki i raznoraznih predmeta po buvljacima, a inspiraciju traži u filmovima i radovima nadrealista, posebno Dejvida Linča – čemu u prilog ide činjenica da joj je jedan od omiljenih načina bega od realnosti gledanje filmova sa Criterion Collection liste.

A – kako će pamtiti 2020.?

„Po usvajanju dve mace, japanskoj kinematografiji, i najromantičnijem rođendanu ikada.”

„Ne zaboravi me je jedna od fotografija u seriji koja je nastala u napuštenoj vili na Neimaru. Fotografisala sam Nikon fotoaparatom u ovom slučaju. Ova fotografija mi je draga zato što je referenca na mog omiljenog slikara – Magrita i izaziva ambivalentnost kod posmatrača.”

„Nezaborav je jedna od fotografija u seriji koje su nastale na Velikom Ratnom ostrvu ovog leta. Fotografije su nastale sa analognim fotoaparatom za jednokratnu upotrebu. Ove godine se tematski bavim crvenom bojom kroz kojom istražujem pojmove kao što su kolektivno nesvesno, sećanje i emocija. Ovu fotografiju volim zato što je uspela da evocira sve pomenuto. Takođe je jedan od pobedničkih radova na Blackbox konkursu pri Mikser festivalu ove godine.”

Ana-Marija Jovanović (@jeanmariefox)

„Self-portret nastao u periodu karantina kada je bilo najlepše vreme, sećam se da smo svi u komšiluku sedeli na svojim terasama satima. Palo mi je na pamet da se ofarbam u neku blesavu boju da zabavim i njih i sebe (što se i desilo, ljudi iz zgrade preko puta su pozivali svoje ukućane da izađu na terasu da vide drečavo roze ofarbanu komšinicu). U fazi ispiranja i smirenja boje, fotografisala sam svoj portret kao podsetnik da priroda i divljina postoje i u meni  (hvala fenu za kosu na asistenciji).”

Ana-Marija se bavi fotografijom od 2014. godine (aparat po njenom izboru je Nikon D610), a završila je master studije klavira na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i trenutno predaje u Muzičkoj školi „Stanković”. 2017. stupila je u saradnju sa magazinom „Vogue”, koji je dosad objavio 95 njenih radova na svom sajtu! Od 2019. je zvanični fotograf Fondacije „Ršum”, a ove godine je sarađivala i sa mađarskom agencijom Art Model.

Kao hobije, Ana-Marija izdvaja crtanje portreta, komponovanje muzike, proučavanje psihologije i – bilijar.

O svojim izvorima inspiracije ističe: „Inspiraciju ne tražim, niti imam kontrolu nad njom, ona se samo pojavi, kao odgovor na život, a moja ‘antena’ je rezonuje i tako dobijem ideju, bilo to za fotografiju ili za muziku.”

„Ovu godinu pamtiću po velikim životnim lekcijama, i otkrivanju sopstvenog životnog ritma (definitivno mi prija rad od kuće u pidžami i svakodnevno kuvanje). Period izolacije je za mene bio jedan od retkih u odraslom dobu gde mi je dato vreme da ponovo upoznajem sebe. Od realnosti bežim čitav život, i čini mi se da me je napokon stigla ove godine i objasnila da treba da cenim male stvari u životu i da pustim sve na šta ne mogu da utičem. Sad smo u boljim odnosima.”

„Fotografija Nataše nastala je u januaru mesecu ove godine, inspirisana manekenkom Helenom Christensen iz 1992, posebno mi je draga jer je to moja prva saradnja sa fenomenalnom make up umetnicom Marijom Stošić.”

„Fotografija mog mačka Kafke nastala u periodu karantina. U trenutcima kada su mi nedostajali šutinzi, on je bio moj model, i vrlo je ozbiljno shvatio zadatak na moju veliku sreću.”

Marija Božić (@philosophy.child)

Marija je rođena 1998. godine u Bijeljini, a nakon završene srednje muzičke i gimnazije, upisala je – pravo! Iako studiranje zauzima dosta njenog vremena, još uvek pronalazi načine da se bavi fotografijom, muzikom, čitanjem i generalno uranjanjem u pop-kulturu.

„Objektiv moje analogne kamere Smene 8M. Ova fotografija je urađena u makro tehnici, sa blagim nefokusiranim dijelovima u njenim uglovima. Dubinu i priču stvara slojevitost objektiva, počevši od njegove same ivice, zatim brojeva i slova pa sve do samog stakla gdje sam zbog prelamanja svjetlosti dobila plavu i smeđu boju. Moj odsjaj se jako dobro sakrio u tom prostoru gdje su se boje sudarile, dok crvena boja brojeva daje izražaj cijeloj fotografiji.”

Od svih tih aktivnosti, jedna je ipak centralna: “Za muziku mogu da kažem da je bila primarna umjetnost u mom životu. Počela sam da sviram violinu još u osnovnoj školi i još uvijek je dio mog života. Iako sada nemam dovoljno vremena da vježbam, opet pronalazim vremena da se podsjetim nekih starih kompozicija ili da naučim neke nove.”

Fotka je nastala početkom marta ove godine. Priroda je bujala pri svom buđenju i morala sam da to ovjekovječim u svom objektivu. Ispirisao me je položaj grana i sama činjenica da iako su isprepletane, svaka od njih nosi posebnu priču i ima svoje mjesto.”

Kad je reč o njenoj opremi za fotkanje, Marija ističe da je skromna. Najčešće se oslanja na svoju petogodišnju digitalnu kameru Sony Alpha 5000. A, pošto je u poslednjih par godina počela da se interesuje i za analognu fotografiju, eksperimentiše i sa ruskim aparatom iz sedamdesetih – Smena 8M (35mm film).

„Traženje inspiracije je jako zahtjevan posao, ali moram da priznam najčešće stiže u trenutku kada se najmanje nadam. Inspiracija ne može da diše pod pritiskom ili određenom granicom i segom. Ona mora biti slobodna i bezbrižna da bi se ostvarila u potpunom kapacitetu. Ja je pronalazim svuda oko sebe. Počevši od okoline, mjesta, ljudi, istorije i naravno društvenih mreža (najčešće Instagrama). Moram da priznam da je danas jako teško stvarati nešto novo što predstavlja znatno otežavajuću okolnost s jedne strane, ali i ohrabrujuću sa druge strane. Iako je danas sve poznato i na neki način već viđeno, uvijek se trudim da stvorim nešto drugačije i novo što bi moglo postaviti novi standard možda čak i inspiracija za nekoga drugog.”

„Product photography ili fotografija proizvoda je u poslednjih nekoliko mjeseci doživjela svoju ekspanziju – perspektivna je u smislu da se fotografisanje proizvoda može napraviti u udobnosti našeg doma. Tu sam priliku i ja iskoristila ovog ljeta – tako je nastala ova fotografija. U fokusu su minđuše, dok je u blagom „bokeh“ efektu okolina i soft pink boja koju stvara moj laptop.”

„Smatram da je 2020. bila jedna od onih važnijih godina za mene. Očigledno je da je korona virus ubjedljivo odnio pobjedu u ovoj godini, ali pored toga uspjela sam da djelimično ostavarim ciljeve koje sam imala na početku ove godine. Ova godina mi je pružila nešto što se ne može kupiti niti nadoknaditi, a to je vrijeme. Pored rada na sebi, uspjela sam da nadogradim svoje fotografsko znanje i postignem sve obaveze na svojim studijama. Pamtiću je kao godinu koja je znatno promijenila svijet i način njegovog funkcionisanja, ali ono po čemu će za mene biti upamćena jeste definitivno objavljivanje moje fotke na Kultur!Kokoški.”

„Mediji su preplavljeni informacijama o trenutnom dešavanju, brojem oboljelih ili umrlih i to me je znatno umorilo. Zbog velikog forsiranja takvih vijesti, morala sam da pobjegnem od toga na neki drugačiji način. To je rezultiralo u tome da sam napravila mali fotografski studio od svoje dnevne sobe da bih fotkala ružu, da sam u rano proljeće iznijela ogledalo u dvorište i napravila malu seriju autorportreta a preko ljeta sam čak pokušala nešto i da nacrtam. Međutim, moj omiljeni način bježanja od realnosti su serije i filmovi. To je bio moj jedini prozor u neku raniju i prošlu stvarnost bez socijalne distance, nošenja maski ili sredstava za dezinfekciju ruku. Serija koja je na mene ostavila veoma neuobičajen utisak je The Queen’s Gambit, koja je bila moj pravi eskapizam od realnosti.”

Boško Šabazović  (@boskosabazovic)

„Prvi rad koji sam izabrao mi je veoma značajan ove godine, jer sam ga započeo još sredinom prošle godine, ali sam sliku sklonio po strani, bila mi je naporna za rad u tom trenutku, zbog silnih detalja, a i nikako nisam znao da naslikam pticu. Slika je stajala u jednom ćošku, i zahvaljujući policijskom času i višku slobodnog vremena, odlučio sam da je završim a zatim i da je izložim u muzeju u Boru.”

Boško je iz Bora, radi u jednoj štampariji, a u slobodno vreme bavi se skupljanjem gramofonskih ploča. On predstavlja jedan izuzetak na ovoj našoj podugoj listi, budući da se bavi, ne fotografijom, već drugim oblicima likovne umetnosti – a mi smo ga najpre zapazili zahvaljujući jednom od njegovih kolaža!

„Inspiraciju crpim iz društvenih dešavanja – ove godine sam bio kum venčanju druga i drugarice, takođe ove godine im se rodio sin, tako da je to i više nego dovoljno da pamtim ovu godinu.”

„Moja prva digitalna slika. Original sam naslikao akrilnim bojama, i nalazi se u kolekciji mog prijatelja. Digitalna verzija slike je nastala u programu Corel draw (da, još uvek postoje ljudi koji koriste Corel).”

 

„Treći rad je papirni ili analogni kolaž kako ga još nazivaju. Ovaj rad je deo serije kolaža pod nazivom „The golden age“. Poenta je da se prikaže jasna i sve dublja podela na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.”

Suzana Milutonović (@iam_suzana_)

„Verovatno najfotogeničnije mesto na čitavom toku Velikog Rzava, Visočka banja. Najlepše je u proleće.”

Suzana je nedavno upisala master studije inženjer mašinstva i stoga živi na relaciji Beograd-Arilje: „…tačnije, u jednom divnom mestu pored Arilja – Visoka. Dobar deo 2020. sam provela tamo, a i tamo sam napravila ogroman broj fotki, jer su predeli poprilično fotogenični.”

Fotografiše uglavnom svojim telefonom, a kada se desi da ponese aparat sa sobom, u pitanju je SONY DSC-H300. Pored fotkanja, ceni i književnost, džez, prirodu i planinarenje – a inspiracija joj dolazi iz najrazličitijih izvora. U slobodno vreme istražuje fotografiju, a maštu joj potiču i putovanja i, uopšteno, vreme koje provodi u prirodi. 

Što se 2020. tiče, Suzana tvrdi da bi, kada bi na ovo pitanje odgovorila za oko deset godina, verovatno rekla da će, osim epidemije, godinu pamtiti i po tome što je završila faks (čestitamo!). Ipak, jedno ističe: „…poželela bih da je pamtim po tome što sam nakon dužeg perioda, dosta vremena provela u zavičaju sa svojom porodicom.”

„Ova fotka je nastala na planinarenju, van kondicije; prepešačili smo tog dana 30km. Dobro raspoloženje nas nije napuštalo nijednog trenutka, pa je ovo svojevrsni omaž družini!”

„Nastala je sasvim slučajno i postala mi je jedna od omiljenih ikada.”

Anđela Grujić (@ngelahg)

„Summer delights: fotografija nastala kod Vukovog spomenika u Beogradu u julu ove godine. Kada je posmatram, osećam se kao da sam prisutna u sadašnjosti, kao da je sve stalo, dok svet oko mene i dalje funkcioniše istom brzinom.”

Anđela je rođena u Gornjem Milanovcu, a živi u Beogradu od kad je upisala fiziku na Univerzitetu. Profesionalno se bavi fotografijom već oko 2 godine, a onaj deo fotkanja koji joj je više kao hobi (i po kojem ju je Koka najpre upoznala) deli na svom Instagramu – posebna inspiracija, ističe, dolazi joj u suton. Uz to, nalazi vremena i za pevanje i ples – koji su joj, kako kaže, svakodnevni hobi, kao neka vrsta meditacije.

„Uprkos svim okolnostima, zasigurno mogu reći da je 2020. za mene najbolja godina u životu, te će cela kao takva biti upamćena. Svima nam je na ovaj ili onaj način bila potrebna distrakcija od svih dešavanja, ja sam imala tu sreću da me zadesila ljubav – nema boljeg bežanja od realnosti!”

„The calmness of dawn: fotografija nastala na snimanju kratkog filma Fitness Jim, reditelja Ognjena Isailovića. Bilo je rano ujutro, negde oko 5, 6 sati. Za mene ona predstavlja mir koju jutro nosi, a zamućenost pokreta prenosi kao sliku prolaznosti života.”

The post #kokoškart i 2020. u retrovizoru appeared first on Kultur!Kokoška.

Pojam tužnog ponedeljka kao najdepresivnijeg dana u godini, koji se obično odnosi na treći ponedeljak u januaru, možda je samo pseudonaučni PR trik, ali barem na severnoj hemisferi ovi hladni post-praznični dani često zaista sa sobom nose melanholiju. Kršimo novogodišnje odluke, pitamo se je li nam praznična kupovina zaista toliko stanjila novčanike i kako to da novi kalendar opet ništa nije promenio? Umesto da zapadate u vrtlog ovakvih misli, predlažemo vam nekoliko filmova koji će se sinhronizovati sa melanholijom januara, ali vam ponuditi i prekopotrebni optimizam. Ćebe, čaj, film i zbogom tužnom ponedeljku!

Before I Disappear

Dugometražni prvenac reditelja, scenariste i glumca Šona Kristensena nadgradnja je njegovog kratkog filma Curfew za koji je bio nagrađen Oskarom za najbolji kratki film (koji možete u celosti odgledati na YouTube-u, ako želite tester za dugometražnu verziju). Suicidalnom Ričiju (Kristensen) sestra s kojom dugo nije u kontaktu uvali svoju ćerku da je on pričuva na nekoliko sati. Sa ručnim zglobovima rasečenim od pokušaja samoubistva usred kog ga je sestra prekinula, Riči vucara svoju sestričinu, naizgled hladnu štreberku, po mestima na kojima se s razlogom ne viđaju često deca njenih godina. Iako u osnovi vrlo mračna priča koju nije uvek lako gledati, Before I Disappear je vrlo topao i duhovit film i savršeno balansira između sumornih i raznežujućih scena.

Inside Llewyn Davis

Džoel i Itan Koen majstori su srećno-tužnih, komično-ozbiljnih filmova i sumornog humora, a njihov verovatno najmelanholičniji film je Inside Llewyn Davis. Luin Dejvis (fenomenalna uloga Oskara Ajzaka) je nekada uspešni folk muzičar čija je slava izbledela nakon samoubistva njegovog nekadašnjeg prijatelja i Sajmona njegovom Garfanklu (ili obrnuto ako vam se tako više sviđa). On spava mahom na kaučima i podovima svojih poznanika, napravio je dete devojci svog najboljeg prijatelja, ne uspeva dovoljno da zaradi baveći se muzikom, a propada mu i plan da ode u mornare kako bi se bavio „nečim korisnim od čega može da živi“. Luinovoj sumornoj situaciji i njegovim nežnim i tužnim pesmama kontrastiraju, ali ih i dopunjuju uvek raspoloženi pomenuti prijatelj Džim (Džastin Timberlejk), jurnjava za jednom izgubljenom mačkom i niz komičnih sporednih likova. Zahvaljujući divnom folk saundtreku u koji su između ostalih uključeni i Bob Dilan i Markus Mamford, film je uživanje za slušanje, koliko i za gledanje.

Demolition

Džejk Džilenhal* uspeva da zasija i kada je materijal sa kojim treba da radi daleko od fantastičnog (gledamo te, Dene Gilroje), ali Demolition se ne oslanja samo na njega. U ovom filmu razbijaju se kako razni kućni aparati i drugi nedužni predmeti, tako i predrasude o „normalnim“ reakcijama na gubitak voljene osobe, a Džilenhal briljira u ulozi mladog udovca koji se suočava sa apatijom, prazninom i onime što tumači kao nedostatak tuge očekivane posle gubitka supruge. Sa malo više akcije i malo manje cinizma nego After Life Rikija Džervejza s kojim se može uporediti, Demolition uz mnogo humora i otvorenosti raščlanjuje jednu tužnu temu s kojom se svi u nekom trenutku svog života moramo suočiti.

Nebraska

Tokom svoje karijere, Aleksander Pejn često se bavio dinamikom ne baš idealnih porodičnih odnosa pakujući ih u simpatične dramedije. Jedan takav primer je i njegov pretposlednji film, Nebraska, u kom polusenilni Vudi Grant (Brus Dern) nagovara svog sina (Vil Fort) da se provozaju kroz pola zemlje kako bi podigao milion dolara koje je (pogrešno) ubeđen da je osvojio u nagradnoj igri. U strahu od toga da će njegov tvrdoglavi otac stradati pokušavajući sam da stigne do Linkolna u Nebraski, Dejvid pristaje da pođe s njim na putešestvije tokom kog se njih dvojica zbližavaju. Delom road movie, delom porodična drama, Nebraska zasmejava, rastužuje i raznežuje, a Brus Dern osvaja svojim beskrajnim šarmom i uverljivom glumom.

The Darjeeling Limited

Vizuelno sušta suprotnost crno-beloj Nebraski je The Darjeeling Limited sa pažljivo odabranom paletom boja, kao i svaki film Vesa Andersona. Kao što je takođe uobičajeno za njegove filmove, i u ovom upoznajemo jednu disfunkcionalnu porodicu, a glavni likovi su tri brata koji, na inicijativu jednog od njih, odlaze na putovanje vozom kroz Indiju kako bi se ponovo zbližili. Iza vizuelnog šarenila čuče nepoverenje, razočaranja i potisnuta osećanja koja se tokom klaustrofobičnog putovanja nekad i agresivno ispoljavaju. Verovatno najsentimentalniji od Andersonovih filmova, The Darjeeling Limited je više osećanje nego film, divno slobodan i nepredvidiv.

Hrútar

Još jedan u nizu skandinavskih filmova rimejkovanih za englesko govorno područje, Hrútar (Ovnovi) govore o dvojici braće sa Islanda koji ne razgovaraju već četrdeset godina (vidite li neki šablon u ovoj listi?). Svoju međusobnu ćutnju oni ne tako voljno prekidaju kada u dolini u kojoj obojica žive i gaje ovce među životinjama izbije epidemija grebeža. Gumi (Sigurdor Sigurjonson) i Kidi (Teodor Juliuson) moraju se udružiti kako bi spasili svoje ovce, ali im nije lako da pređu preko razloga svađe. Verovatno najsumorniji film sa ove liste, Ovnovi više upozoravaju nego što pružaju optimističan kraj, ali nude i humor i toplinu usred surove islandske hladnoće.

Hunt for the Wilderpeople

Taika Vaititi vrlo je umešan u spajanju tragičnih okolnosti, avanture i humora, a njegov Hunt for the Wilderpeople verovatno je najbolji primer za to. Riki Bejker (Džulijan Denison) je buntovno siroče koga socijalna služba šalje u hraniteljsku porodicu koju čine mrgodni Hek (Sem Nil) i brižna Bela (Rima Te Viata). Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da pobegne, Riki shvata da mu uopšte nije tako loše sa novom porodicom, ali tragične okolnosti prekidaju ovu novostečenu idilu. Dok u ostatku filma pratite Rikijevu avanturu, lako je na trenutke smetnuti s uma okolnosti koje su do nje dovele, kao i gotovo neminovne posledice iste, ali kroz svu zabavu i humor provejava tuga izazvana životnim nepravdama.

*Koristimo amerikanizovanu verziju njegovog prezimena, a raspravu o pravilnom izgovoru ostavljamo za YouTube komentare.

The post Sedam ne sasvim tužnih filmova za tužni ponedeljak appeared first on Kultur!Kokoška.

Delo Lupež u Novom svetu (franc. Les Indes Fourbes – u bukvalnom prevodu Varljive Indije; Španci su u doba osvajanja američke kontinente zvali Indijama) predstavlja nastavak jednog pikarskog romana. Reč je o Životopisu lupeža Fransiska de Keveda, objavljenom 1626, čiji je nastavak autor obećao, ali nije napisao. Zato je to učinio francuski scenarista Alen Erol, čitaocima Politikinog zabavnika poznat po Plaštu i očnjacima. A za crtež je bio zadužen Huanho Gvarnido, kog znamo po radu na Bleksadu. Između proznog predloška i stripskog nastavka je, dakle, prošlo četiri veka. A deveta umetnost se odavno pokazala kao odlična karika u transmedijskom pripovedanju. Mnoge TV serije su – Buffy, Firefly, The X-Files ili Torchwood – dobile nastavke kroz strip, pa zašto ne pokušati i s proznim romanima?

Srpsko izdanje stripa, uz koji ide i odgovarajući print (desno na slici)

Pikarske romane karakteriše kvaziautobiografska forma i pomalo nabacani događaji, bez jasne narativne niti. Prate doživljaje simpatičnih probisveta (špan. picaro – bitanga, lutalica) iz nižih društvenih slojeva i njihovo snalaženje u korumpiranim društvima. U današnje vreme, rekli bismo da su takvi ljudi paraziti, skloni služenju mnogim gospodarima, pa i kriminalnim radnjama. A lupež iz naslova De Kevedeovog romana i Erolovog stripa je upravo takav junak: Pablos od Segovije je rođen u pučkoj porodici i opsednut željom da popravi svoj društveni položaj. Na tom putu ne preza ni od čega, jer su mu moralna ograničenja nepoznata. De Kevedu je kasnije zamerano da se razmetao talentom, više nego što je kritikovao španski Zlatni vek (era renesanse i baroka), s jedne strane, dok je, s druge, njegov Životopis lupeža smatran studijom kriminalističke psihologije. Radnju romana Erol evocira u stripu, posebno Pablosovo detinjstvo i činjenicu da je rano postao sklon promenama identiteta, kao i zločinima, zbog čega je bio prinuđen da napusti evropski kontinent. Kao odgovor na pitanje šta se potom dešavalo – dobili smo jedan od najliterarnijih stripova novijeg datuma.

Lupež u Južnoj Americi

Gvarnido oživljava brojna mesta, ovde Ande koji paraju oblake

Pablos je spreman na sve, da prosi, moli, glumi, vara, ubije, samo ako može da izbegne bilo kakav posao. Radnja je smeštena u Južnu Ameriku, u doba nakon Pizarovih i Kortesovih osvajanja. Zatičemo ga na samrti u društvu španskih plemića, kojima pripoveda o pronalasku legendarnog Eldorada. Njegova priča je prepuna digresija, koje Erol koristi da prikaže porobljavanje naroda čija boja kože nije bela, masakre koje su izazvali konkvistadori, brutalnost španske vladavine i lažni moral katoličke crkve. Tako Lupež u Novom svetu na trenutke poprima obrise kultnog Alvara Majora Karlosa Trilja i Enrikea Bresije.

Eldorado kako ga je Pablos opisao…

Alen Erol se ne trudi da opravda postupke svog junaka, ali se zato trudi da se čitaoci poistovete s mnogim nepravdama koje su zadesile Pablosa. Na taj način, koliko god čudno delovalo, uspeva da zasmeje čak i onda kada Pablos počini ubistvo. Njegove pojave su na trenutke nestvarne, jer s lakoćom menja ulogu umirućeg prosjaka za viteza, plemića, rudara, seljaka ili pijanicu široke ruke. A Eldorado postaje metafora za najveće Pablosovo stremljenje, da postane gospodin čovek. Put do Zlatnog grada – i nazad – je predstavljen kao jedna od najopasnijih, ali i najlepših, avantura u istoriji čovečanstva. Takva priča je raspalila maštu viteza koji se stara o španskim polugama srebra, koji s vojskom napušta utvrđenje, zaputivši se ka Eldoradu. Pablos potom otvara kapiju tvrđave potomcima Inka, koji kradu čitav tovar koji je trebalo brodovima preneti u Španiju… No, polazi mu za rukom da i njih prevari, a onda mu se gubi trag… Kroz prizmu ovog nesvakidašnjeg antijunaka, Erol, poput De Keveda pre njega, ismeva ljudsku pohlepu i cinično relativizuje klasne razlike.

Gvarnidove skice za strip

Ovde moramo istaći doprinos crtača Gvarnida, jer koliko Lupeža krasi literarnost, toliko obiluje pitoresknošću. Izrazi lica, uloge koje Pablos igra, njegova gestikulacija – sve je to beskrajno uverljivo. Prikazi brodova, scena borbi, andskih predela ili života u velikim gradovima epohe, a posebno prikaz Eldorada, maksimalno zadržavaju oči tokom čitanja. Retki su stripovi koji izazivaju potrebu da se isprati baš svaki detalj; što napisani, što nacrtani. Važan element je to što je Lupež ispunjen posvetama delima čuvenog baroknog slikara, Dijega Velaskeza. Tako je strip i s vizuelnog aspekta ostao veran španskim korenima – i to onim koji pripadaju istoj epohi. Ovo je uočljivo već iz poređenja Velaskezovog autoportreta i naslovne strane stripa, ali i portreta kraljevske porodice, čiji je zvanični slikar bio.

Velaskezov autoportret

Od posebnog je značaja misteriozna Velaskezova slika Male dvorske dame iz 1656, koju je Gvarnido oživeo na početku i kraju stripa. Na njoj se dvorani i slikar nalaze u položajima koje nije lako protumačiti, posebno položaje aktera u ogledalu (kralj i kraljica) i uz slikarsko platno (Velaskez). Zanimljivo, baš u toj slici se krije ključ za razumevanje Lupeža, jer je Pablosu možda pošlo za rukom da prevari i nas čitaoce. Gvarnido je jedan od retkih velikih crtača koji su ostali verni starim alatima, ovde akvarelu, nanošenom na crtež u olovci, bez prethodnog tuširanja. Zaključimo da su i razmetanjem talentom, dugim čitavu deceniju, Erol i Gvarnido ostali verni De Kevedovom romanu. Srpski izdavač je Makondo, a izdanje je u tvrdom povezu, impresivnog formata 25 x 34 cm, u prevodu Vasilija Krstića.

Remek-delo Dijega Velaskeza, Male dvorske dame

The post Lupež u Novom svetu ili Majstorija prerušavanja appeared first on Kultur!Kokoška.

Čak i prva, ma koliko pažljiva – nedovoljno obuhvatna čitanja pesničke knjige Elegije iz Oksopetre grčkog nobelovca Odiseja Elitisa, suočavaju čitaoca sa kontemplativnom „studijom smrti“ i svakako ne samo po naslovu podsećaju na sjajnu poeziju velikog nemačkog pesnika, autora „Devinskih elegija“ Rajnera Marije Rilkea.

Prema definiciji iz rečnika književnih pojmova, elegija je „pesma žalosti, jadikovka“. Ali Elitisove elegije, iako sadrže ton tugovanja, nisu žalosne – ne oprašta se, niti oplakuje. Posredi je zapanjujuća zrelost i mudrost odnosa prema vlastitoj smrtnosti, kakva se do poslednjeg trenutka oslanja na ljubav i lepo. Nasuprot smrti, Elitis pronalazi svetlost:

Šta je to, starije od vremena kao naslage zlata
U ilovači tvog uma možda zasijalo pa je
Ono neposlato i neuhvatljivo postalo vidljivo
I iako boje nemaju godine ili mirise
Tvoj život kao da počinje…

Četrnaest pesama Elegija iz Oksopetre usredsređuju se na smrt koju pesnik proučava bez straha, s liričnošću, nadom i filozofskim raspoloženjem. Stil, jezik, muzika pesama koje je Elitis pisao uoči svog osamdesetog rođendana potvrđuju Elitisa kao jednog od najosobenijih i najvrednijih pesnika dvadesetog veka. Njegova popularnost u Grčkoj i dalje je zapanjujuća. Nakon primanja Nobelove nagrade, postao je neka vrsta nacionalnog blaga, što se vidi iz kontinuiranog uključivanja njegovog imena u kulturnu i nacionalnu simboliku: više od desetak ulica u Grčkoj i na Kipru nosi ime po njemu; statua u prirodnoj veličini koju je izvajao Janis Papas postavljena je na jednom od centralnih trgova Kolonakija; brod za krstarenje, pozorište na ostrvu Ios i hotel u Tesaliji dobili su ime po njemu. Biografski podaci i mnogi stihovi iz njegove poezije krase turističke pamflete koji mame posetioce da putuju na grčka ostrva. Takva kulturna inkorporacija predstavlja oštru suprotnost dubljoj suštini njegove poezije, kao i asketskom životu koji je vodio u svom malom stanu, ali predstavlja poželjan primer kulturne politike, često nedovoljno okrenute poetskom stvaralaštvu. Elitisova poezija očigledno se opire površnim klasifikacijama. Njegov višeznačni stil pisanja, zajedno sa lucidnim teorijskim formulacijama, obezbedio mu je važno mesto u modernoj svetskoj književnosti.

Elegije iz Oksopetre objavilo je Kontrast izdavaštvo u prevodu dr Vladimira Boškovića, koji je doktorirao upravo na Elitisovoj poeziji, i bio nagrađen nagradom „Miloš Đurić“ za prevod Elitisove poeme Dostojno jest.

The post Nobelovac Odisej Elitis na srpskom jeziku appeared first on Kultur!Kokoška.