U martu 2020, skoro tri godine nakon što su u javnost izašle prve optužbe protiv Harvija Vajnstina za seksualno uznemiravanje i zlostavljanje, ovaj bivši filmski producent osuđen je na 23 godine zatvora za, najverovatnije, samo neke od zločina koje je počinio. Nakon što su Njujork Tajms i Njujorker u oktobru 2017. objavili priče o desetinama žena koje su tokom 30 godina bezuspešno prijavljivale zlostavljanje koje su trpele od Vajnstina, mnoge druge njegove i žrtve drugih holivudskih predatora smogle su hrabrost da javno progovore o svom iskustvu iz čega se razvio #MeToo pokret. Dve i po godine kasnije, prijave novih slučajeva seksualnog zlostavljanja u filmskoj industriji, kako žena, tako i muškaraca, maltene su svakodnevne, a čini se da svaka nova objava izaziva gotovo istovetne reakcije javnosti – najvećim delom optuženi smesta bivaju razapeti na društvenim mrežama, ali još uvek je i onih koji se pitaju zašto žrtve progovaraju „tek sad“, više meseci ili godina nakon zlostavljanja. Međutim, ubrzo je postalo jasno da ovi seksualni zločini skoro nikada nisu bili tajni, pa pravo pitanje nije zašto žrtve ćute (na koje je, uostalom, toliko puta odgovoreno), već zašto ne progovaraju brojni svedoci.

Kiti Grin, rediteljka i scenaristkinja filma Asistentkinja, u svom dugometražnom igranom prvencu daje barem deo odgovora na ovo pitanje, fokusirajući se na posledice hijerarhije moći u okviru neimenovane producentske kompanije koja bi trebalo da odražava situaciju u Holivudu, a verovatno i filmskoj industriji uopšte. Kroz jedan radni dan u životu asistentkinje Džejn ovaj film daje poražavajuć uvid u to kako holivudski seksualni predatori opstaju na svojim visokim pozicijama. Nakon premijere na filmskom festivalu Telluride u avgustu 2019, Asistentkinja je prikazana i na Sandensu početkom 2020, a bioskopski život ovog filma nažalost je prekinut pandemijom i nastavljen tek krajem leta kada nam je stigao i u komšiluk – na festivale u Motovunu i Sarajevu. Najnovije ostvarenje Kiti Grin stoga još nije došlo do velikog broja gledalaca, ali i pored toga je uočljiv veliki raskorak u ocenama filma od strane kritike i publike. Iako se mnogi slažu da Džulija Garner briljira u glavnoj ulozi, reakcije publike na Asistentkinju mahom su negativne, opisujući film prvenstveno kao „dosadan“ i „bez radnje“. Tako je jedan važan i pametan film nepravedno zapostavljen zbog svoje suptilnosti ostavljajući nas da se pitamo da li je senzacionalizam neophodan kako bi se kod gledalaca razvila empatija prema žrtvama (ne samo seksualnih zločina) raznih Harvija Vajnstina ovog sveta.

Pored loše ocene publike na sajtu Rotten Tomatoes, i popularni IMDb prepun je negativnih prikaza filma od strane korisnika ovog sajta koji one koji još nisu pogledali Asistentkinju žele da odvrate od takvog „gubljenja vremena“. Među ovim oštrim osudama filma, jedan od glavnih argumenata je kako je on suviše dosadan jer „nije zanimljivo gledati nečiji ceo radni dan“ – a Džejnin radni dan počinje pre zore i završava se kasno u noć. Dok posmatramo protagonistkinju kako obavlja vrlo širok spektar svojih dužnosti – od kuvanja kafe i čišćenja šefove kancelarije do zakazivanja vožnji i organizovanja dobrodošlice novoj koleginici – svakako pred nama nisu najzabavnije, a naizgled ni naročito dinamične scene, ali u njihovim detaljima leži jeziva priča koju Kiti Grin želi da ispriča i na koju je teško ostati ravnodušan uz pažljivo gledanje. Nalik horor filmovima u kojima je čudovište prisutno samo u senkama i umu gledaoca, tokom 90 minuta trajanja Asistentkinje, glavni zlikovac neimenovan je i prisutan samo svojim glasom. O njemu saznajemo kroz telefonske pozive njegove frustrirane supruge, usputne komentare saradnika o kauču u njegovoj kancelariji na kom nije preporučljivo sedeti i, pre svega, zadatke koje Džejn obavlja za njega – poput nabavljanja leka za impotenciju. Ovaj film ne dozvoljava pasivno gledanje i prosto iščekivanje „da se nešto desi“, ali svaka scena doprinosi razumevanju složenog skupa okolnosti koji omogućava sistemsko zlostavljanje i iskorišćavanje filmskih radnica i radnika koji imaju ambicije da postignu uspeh u ovoj industriji. Asistentkinja nije napeta, optimistična priča o hrabroj pojedinki koja se izborila sa svojim mučiocem. Umesto toga, Kiti Grin nas podseća da postoji mnogo žrtava čije priče još nismo čuli, potcrtavajući da se odgovornost ne sme svaliti na njih, a svakodnevno maltretiranje kojem su podvrgnute svakako nije uzbudljivo, pa tako ni ovaj film nema potrebe da bude.

Budući da se nalazi na jednoj od najnižih pozicija u okviru kompanije u kojoj radi, a uz to je i tek nedavno diplomirala – kao da su to validni razlozi za izrabljivanje – Džejn na posao dolazi pre svih, a odlazi kada dobije dozvolu. Uslov da zadrži svoj posao je da trpi svakodnevno ponižavanje u vidu obaveznih ulagivačkih e-mail izvinjenja šefu za sve u vezi sa njenim ponašanjem što mu nije po volji. Naučena, kao i mnogi ljudi njenih godina danas, da ne postoji tako nešto kao što je previše prekovremenog rada, ona se u potpunosti posvećuje svom poslu jer to vidi kao jedini način da napreduje. Džejn zato biva neprijatno iznenađena kada u kompaniju dođe nova asistentkinja – mlada i njenom šefu fizički privlačna žena. Ona prema Džejninom mišljenju nije nimalo kvalifikovana za rad u produkcijskoj kompaniji, stoga ne čudi da je reakcija glavne protagonistkinje na ovaj razvoj događaja negativna na više načina. Kiti Grin ovde daje dodatnu dimenziju filmu i Džejninom liku jer pored njene zabrinutosti za pridošlicu koja očigledno posao nije dobila zbog svoje stručnosti, ona oseća i ljubomoru. Možda i najupečatljiviji aspekt glume Džulije Garner je upravo ovaj trenutak kada uspeva da izrazi složenost Džejninih emocija koje je motivišu da se pobuni protiv zlostavljanja svoje nove koleginice. Čini se da je na prvom mestu dobrobit ove mlade žene, ali takođe je jasno da je toliko puta do tada čistila već pomenuti kauč u šefovoj kancelariji, a glas po svemu sudeći odlučila da digne tek kada je osetila pretnju i po svoje radno mesto. Ovo nikako nije poziv na osudu glavne junakinje, ali doprinosi razumevanju jednog od načina na koji ljudi poput Harvija Vajnstina uspevaju da održe svoju moć.

Ono što se mnogima čini kao nagli kraj koji film ostavlja nedovršenim, Asistentkinji zapravo dodatno daje na relevantnosti – nema obrta i velike pobede, kao krajnje podsećanje na to da zlostavljanja u filmskoj industriji nisu izolovani slučajevi već sistemski problem koji neće rešiti jedna mlada žena tek uvučena u vrtlog ovog posla. Kiti Grin ne umanjuje hrabrost potrebnu da se ustane protiv nasilnika, ali podseća na to da je on uvek okružen pasivnim posmatračima koji svojim opravdanim ili neopravdanim odsustvom delanja postaju njegovi saučesnici – umesto slavljenja kazne svakog pojedinca, ona poziva na korenitu promenu sistema u kom je postojanje zlostavljača neminovno.  

Nalovna ilustracija: Manuel Baudisch

The post Pravda za Asistentkinju appeared first on Kultur!Kokoška.

Već smo saznali kakav je Bog računovođa i zašto je (ne)primjereno da prihvatni centri liče na koncentracione logore, a u  drugom nastavku našeg nepotrebno dugačkog i neskriveno ogorčenog razotkrivanja Majke Tereze, bavimo se njenim otvorenim političkim angažmanom i  propitujemo dugoročne posljedice njezinih nadasve upitnih akcija.

POPIJ ME KAO LEK: Saveznica siromašnih ili zaštitnica siromaštva?

Dr Robin Foks (Robin Fox), urednik vodećeg britanskog medicinskog žurnala The Lancet, 1994. posjetio je Terezin dom za umiruće, sugestivnog naziva Dom za umiruće, u Kalkuti sa namjerom da ispita standarde njege koje nudi bolesnicima, neočekivano otkrivši da su oni, u najmanju ruku, substandardni, dok bi neko ciničniji i manje pristojan od doktora (npr. K!K) uslove vjerovatno opisao kao nehumane ili naprosto sramotne, naročito kada se uzmu u obzir nezanemarive materijalne mogućnosti reda.

Prema Foksu, ljekari su rijetka pojava u prihvatilištu, pojavljujući se povremeno na poziv, ostavljajući sestre i volontere (često vrlo limitiranog medicinskog znanja) da liječe malariju antibioticima i paracetamolom, a umirućim pacijentima u strahovitim bolovima distribuiraju brufen i aspirin, uprkos lakom pristupu analgeticima. Kod Misionara milosti, dijagnostika i dublje istraživanje su zabranjeni; ne vrši se čak ni podjela između onih lako izlječivih i smrtno bolesnih, već se svi tretiraju sa jednakim nemarom, izbjegavajući bilo kakvo trošenje resursa na stvari za koje su i namjenjeni.

Bivša volonterka reda Meri Ludon (Mary Loudon) povezuje svoje prve impresije iz doma sa snimcima Bergen-Belsen nacističkog koncentracionog logora, zbog mršavih, iscrpljenih pacijenata obrijanih glava koji su smješteni u sobama opremljenim samo sa 50-60 prenosnih kreveta. Prema Loudon, monahinje nemaju dovoljno igala, pa ih „čiste“ pod mlazom vode, a na pitanje zašto ih makar ne dezinfikuju otkuvavanjem odgovaraju sa „Nema svrhe. Nema vremena.“ (There is no point. There is no time.). Dalje, u Hičensovoj knjizi, Misionarska pozicija: Majka Tereza u teoriji i praksi, svjedoči o njezi umirućeg petnaestogodišnjaka koji je bolovao od manjeg problema sa bubrezima, koji nije tretiran antibioticima zbog čega je eskalirao toliko da mu je bila potrebna hitna hirurška intevencija. O interakciji sa sestrom koja ga je njegovala kaže:

Ne sjećam se šta je tačno bio problem iako mi je [sestra] rekla. Bila je jako ljuta, ali i rezignirana kao što mnogi ljudi postanu u takvim situacijama. Rekla mi je: „Pa, odbijaju da ga odvedu u bolnicu.“, a ja sam rekla „Ali zašto? Sve što treba da uradite je da pozovete taksi, odvedete ga u najbližu bolnicu i zahtjevate da ga prime. Odvedite ga na operaciju. “

Na to je odgovorila „Ne rade to. Ne žele. Ako to učine za jednog, moraće za sve ostale.”, a ja sam pomislila – ali djetetu je tek petnaest.

Tereza i stanovnici doma, fotografije zham.ru i Pinterest

IDI DOK SI MLAD: U ime Božije

Indikativno je i to što na zidu mrtvačnice Terezinog doma stoji samouvjereno entuzijastičan natpis „Danas idem u raj“, naročito pošto je više od pola korisnika doma tamo otišlo u jako kratkom roku nakon dolaska. Pitanje koje se samo postavlja, a i samo na sebe odgovara, jeste – da nije možda Tereza previše opsjednuta patnjom siromašnih za njihovo dobro? Sama je jednom prilikom ispričala anegdotu po kojoj je umirućoj ženi u strašnim bolovima rekla „Patiš kao Hrist na krstu, to te Isus ljubi“, na šta joj je ova odgovorila „Reci mu da prestane“. Očito je da je kult Majke Tereze kult patnje, ali nikada njezine, obzirom da je ona primila najbolju ljekarsku njegu koju zapadnjačka medicina može da pruži kada joj je zatrebala. Patnja siromašnih po njoj je bogougodna čak i kada može da se spriječi relokacijom samo dijela popriličnih finansijskih resursa koje je dobijala na osnovu lažnog marketinga, tako da se cijelo njeno djelovanje svodi na glorifikaciju siromaštva, a ne pokušaje da ga zaustavi ili ublaži.

Jednom prilikom kaže „Biti neželjen, nevoljen i zaboravljen od svih mnogo je veća glad, mnogo veće siromaštvo nego nemati šta jesti.“, ali bolesnici kojima je uskraćena hrana i adekvatna njega i koji su uz sve to primorani na asketski život gori od onog kojim su svojevoljno živjele zdrave i relativno site monahinje, se vjerovatno ne bi složili. Zbunjena time što ljudi očekuju od nje opipljive rezultate za koje je dobila silne priloge i nagrade i makar marginalnu korisnost, Tereza je situaciju razrješila jednom za svagda okačivši ispred svoje kuće u Kalkuti sljedeći natpis:

Recite im da nismo ovde radi posla, već radi Isusa. Mi smo iznad svega religiozni; nismo socijalni radnici, učitelji ili doktori. Mi smo monahinje.

Prirodno, činjenica da su monahinje uzimale mnogo više novca nego socijalni radnici, učitelji i doktori zajedno, pretvarajući se da rade njihove poslove, zbunila je neke ljude koji su pomislili da one ipak imaju neko konkretno zanimanje pored hrišćanskog misionarstva. Naravno, ne može se reći da Tereza nije koristila svoj društveni uticaj za politički aktivizam, samo što on nikada nije bio usmjeren kao opipljivom društveno-političkom napretku i poboljšanju životnih uslova siromašnih. Možda zato što bi ljudi o kojima brine sistem bili mnogo teža meta za preobraćanje u hrišćanstvo koje su praktikovale redovnice i to, prema svjedočenjima prisutnih, često hindusa i muslimana koji su na samrti pitani da li žele u raj i na osnovu pozitivnog odgovora bivali pokrštavani bez eksplicitnog pristanka.

1979. Tereza i neimenovana beba, Eddie Adams/AP

RAĐAJTE DECU IZ DOSADE: Fetalna privlačnost i hrišćanski fundamentalizam

Tako, dođosmo i do nama najrelevantnijeg aspekta Terezinog kulta ličnosti: njezinog političkog uticaja koji joj je nasumično dodjeljivan kao i donacije. Tereza se tako, pitala za mišljenje o stvarima za  koje nije ni najmanje kvalifikovana da govori, a njezina riječ se, zavisno od toga koliko ste skloni dogmatskom teološkom konzervatizmu posebno fokusiranom na retoriku protiv reproduktivnih prava, uzimala za (božji) zakon ili legitiman, pažnje vrijedan, politički stav.

MT nije ni najmanje stidljiva ili suptilna što se ideologije tiče, štaviše, to je prvi put da je transparentna i nedvosmislena oko nečega: njen fokus leži u polju seksualne politike; reklo bi se, odveć je zainteresovana za seks i prokreaciju za nekoga ko ni jedno ni drugo ne upražnjava.  Štaviše, „najmoćnija žena svijeta” kako ju je svojevremeno nazvao bivši predsjednik Ujedinjenih Nacija Havijer Perez de Kueljar, bila je i ostala noćna mora feminističkog pokreta zbog svojih ultra-konzervativnih viđenja rodnih uloga, adekvatnog seksualnog ponašanja te reproduktivnih i ženskih prava, pa postaje i ostaje miljenica američkog konzervatizma i reakcionarnih ideologija iz razloga koji imaju malo veze sa vjerom. Ona zadobija nezanemarivu moć u tradicionalno muškom svijetu politike, a i religije, upravo igrajući na patrijarhalno svođenje žene prevashodno na njezinu ulogu njegovateljice i „brižne“, majčinske figure. Ironično i tužno, najveći politički uticaj stekla je upravo na krilima ideologije koji se često temelji na ili manifestuje kroz ograničavanje ženske političke moći i participacije.

Već u svom govoru 1979. povodom prihvatanja Nobelove nagrade prelazi direktno na stvar:

Najveći uništavač mira danas je krik nerođenog djeteta. Ako majka može da usmrti vlastito djete u utrobi, zašto se i mi ne bismo međusobno ubijali? … Milioni nerođene djece su ubijani, a mi ne kažemo ništa. U novinama čitamo o brojevima ubijenih i stalnoj destrukciji, ali niko ne govori o milionima malenih koji su, kao vi i ja, životi začeti Božjom promisli i mi to dopuštamo. Nacije koje su legalizovale abortus su najsiromašnije nacije.

Slučajno ili ne, MT ima sasvim mali broj centara u pomenutim „najsiromašnijim zemljama” (da nema to opet veze sa onim misionarstvom?), ali konstantno političko instrumentalizovanje i pogrešno predstavljanje siromaštva od strane žene koja nikada nije na njega bila osuđena, nije iznenađenje. Bojadži porodica zapamćena je kao jedna od najbogatijih porodica u Makedoniji toga doba, a Tereza je samostalno pristajala na život u oskudici, upravljajući velikim količinama novca i svjesno birajući na šta ih (ne) troši. Sasvim indikativno, je i to što Terezu nazivaju „Majkom” u pokušaju odavanja počasti njezinoj čednosti – ona je, izgleda, jedina žena koja zaslužuje poštovanje i zvanje Majke jer jer je „čista”, a sve druge, grešne hodajuće materice, nemaju izbora nego da rađaju, kako bi se iskupile za svoje postojanje ili drskost da donose vlastite odluke o stupanju u seksualne odnose.

Oktobar 1979: Tereza blagosilja djecu u njenom Domu za djecu u Kalkuti, izvor Washington Post

Tereza nikada ne navodi prenaseljenost kao uzrok bilo kakvih problema, niti odgovara na pitanje kako prehraniti već rođene ljude.

MT ne samo da priča o tome šta Bog želi ili ne želi kao da svakodnevno, u najmanju ruku, komuniciraju SMS-om (za šta je, morate priznati, potrebna određena doza arogancije), nego joj se u javnosti ostavlja prostora za manevar tako da ljudi zaista prihvataju njezine stavove kao Božje istine. Na primjer, u govoru povodom nagrade koju je dobila 1989. dotiče se AIDS-a, jedva se suzdržavajući priče o Sodomi i Gomori, ali dodajući da se čini kako je u pitanju Božja kazna za neadekvatno seksualno ponašanje. Zaista hrabar, ako ne i drzak izbor riječi za ženu koja se protivi kontraceptivima bilo koje vrste – Guardian-ov Endru Braun (Andrew Brown) piše o tome da mu je, čim je upoznao, rekla „Poruči čitaocima da kontracepcija ubija ljubav.“ Zanimljivo, ali dokazano je samo da ubija polno prenosive bolesti, mada mi ne dobijamo one SMS-ove, pa nemamo sve informacije.

Tipično, donacija od 1,25 miliona dolara propalog tajkuna Čarls Kitinga biva prihvaćena, kao način da se on makar malo opere krivice; ipak, on je čovjek po Terezinoj mjeri – aktivista protiv pornografije i osnivač organizacije Građani za pristojnu književnost. Kiting se brinuo o pogubnom uticaju pornografije po psihu dobrog katolika, povezujući je sa komunizmom (stvarno!) i još pogubnijem uticaju „prljavština“ u književnosti, za čiju se cenzuru zalagao. Važno je napomenuti da su ovo samo hobiji u pauzama od reketarenja, pronevjere novca i potplaćivanja senatora (koji su rezultirali krahom američke kreditne industrije 80ih zbog kojeg su milioni izgubili životne ušteđevine). Tereza, pak, poklonjenom Bendžaminu Frenklinu u zube ne gleda, naročito ako se sa strane bavi lažnim moralisanjem. Ionako na adresu neće stići.

MOJE SUZE PADAJU NA GORE: Instrumentalizacija krivice i pravo na moralnost

U slučaju monahinja iz Terezinog reda, šutnja nije nikakvo iznenađenje. Opisi života u redu podsjećaju na poveći kult gdje harizmatični lider drži sve konce u rukama, kontrolišući ne samo influks informacija i finansije, već i određujući šta je moralno ili ispravno, temeljeći svoju kredibilnost na navodnom direktnom uvidu u Božju volju. Riječima sestre Virdžine:

Uspjela sam da utišam pritužbe svoje savjesti jer su nas učili da Sveti duh vodi Majku. Sumnja u nju bila je dokaz o nedostatku vjere ili još gore, da smo poklekle pred grijehom ponosa. Ostavila sam svoje primjedbe po strani i nadala se da ću jednoga dana shvatiti mnoge stvari koje su mi se činile kontradiktorne.

Tipično za angažman misionara na istoku, Misionari dobročinstva Kalkutu predstavljaju kao rupčagu toliko ogrezlu u siromaštvo i nemaštinu da joj egzistencija zavisi od dobre volje zapadnih dobročinitelja, čije mrvice namučeni indijski narod zahvalno prihvata u situaciji krajnje nužde. Ono što Terezi Hičens i drugi kritičari najviše zamjeraju jeste snishodljiva ideja da najveća patnja indijskog naroda nije materijalna oskudica i nerazvijenost, već prevelika udaljenost od Isusa. Terezina misija je otvoreno kolonijalna bez imalo uzdržavanja – sve što namučenoj Indiji treba je bijela spasiteljka koja će čudesno, a ne pažljivim i mukotrpnim, sistematskim radom, riješiti sve njezine probleme.

Ubogi, siromašni i bolesni u slamovima su proizvod istog sistema kao i „bogobojažljivi“, situirani ali i samodopadni pojedinac koji doprinosom smatra, donaciju dobrotvornoj udruzi za koju očito, ponekad ne zna tačno čine se bavi; najveća razlika je što su nekima podijeljene bolje karte. Naravno, lakše je svoju finansijsku nadmoć pripisati zasluzi i kulturnoj superiornosti, pa tako i očajnička potreba za olakšanjem vlastite nelagode izazvane tuđom patnjom, postaje važnija od olakšanja same patnje, naročito ako stvarna promjena zahtjeva i promjenu statusa quo koji vama odgovara.

U zbirci eseja White Women in Racialized Spaces, istoričar Vijay Prashad piše:

Majka Tereza je najtipičnija predstava bijele žene u kolonijama, koja radi ka spasavanju tamnih tijela od njihovih iskušenja i promašaja. Kada ne-bijeli ljudi rade u ovom pravcu, mediji uglavnom traže bijele donatore ili učitelje, bjelce koji usmjeravaju ne-bijele aktere. … Kada je u pitanju spašavanje siromašnih, oni su opet nevidljivi, jer mediji samo slave izlizane klišee poput Majke Tereze, ignorišući mučni put tamnoputih ka vlastitom oslobođenju. Rad Majke Tereze je samo dio globalnog projekta sa ciljem olakšavanja buržujske krivice, umjesto zaustavljanja sila koje stvaraju i održavaju siromaštvo. 

 -Vidžej Prašad, Majka Tereza – ogledalo buržujske krivice

KALKUTA, INDIJA – 3. FEBRUAR 1986. Majka Tereza i papa Jovan Pavao II mašu prisutnima, (MICHEL SCOTTO/AFP Photo/Getty Images)

VOTKA SA UTEHOM: Anđeo drugog reda

Pojedinačno zalaganje, ma koliko iskreno ili entuzijastično bilo, možda ne bi omogućilo suštinsku sistemsku promjenu koja ugroženim područjima očajnički treba, ali donacije su omogućile Terezinom redu ostavljanje mnogo opipljivijeg traga. Nažalost, konkretnog poboljšanja nema, a Misionari nastavljaju da postoje kao da je Tereza i dalje živa. Kažu da se o mrtvima govori samo najbolje, ali neprikosnovena činjenica života je da ćemo svi kad-tad da umremo, samo neki kao lažni dobročinitelji koji se višestruko koriste religijskim dogmama i nesrećnom ljudskom tendencijom ka selektivnom pamćenju, za guranje svoje agende. Šta god mi pričali, Tereza je pobjedila – umrla je nedodirljiva, postavši prava, pravcata svetica i stvorivši kult koji je nadživio. To ne znači da nema satisfakcije ili praktične koristi u pljuvanju njezinog lika i djela, štaviše – to je jedino što možemo, budući da niko nikada nije snosio bilo kakvu odgovornost. Američki psiholog Stiven Pinker kaže da je najbolji način za ubjediti skeptika da ste pouzdani i velikodušni je tako što ćete biti pouzdani i velikodušni. Koliko god mi htjeli da je drugačije, Sveta Tereza od Kalkute nije ni jedno ni drugo.

The post Lik i nedjelo Majke Tereze (drugi dio) appeared first on Kultur!Kokoška.

Žena koja obećava (Promising Young Woman) je debitantsko ostvarenje mlade režiserke, koja se pre toga ostvarila kao glumica i scenaristkinja, Emerald Fenel, a koje se pojavilo na prošlogodišnjem Sandens festivalu. Film joj je nedavno doneo Oskara za najbolji originalni scenario, a imao je još četiri nominacije, među kojima su i one za najbolji film, najbolju režiju i glavnu žensku ulogu. Prikazan je i na ovogodišnjem Festu. Priča se vrti oko tridesetogodišnje Kesi, koju igra Keri Maligan, i njenih naizgled čudnih sklonosti; saznajemo da je napustila medicinski fakultet, živi s roditeljima, a preko dana radi u kafiću. Noću, međutim, u skladu sa sveprisutnom hookup kulturom, u barovima glumi kako je pijana i pušta da je muškarci odvuku kući. A kad se nađe kod nekog od njih, skida masku i svakome u lice saspe šta o tome misli, na trenutke delujući opasno poput hladnokrvnog ubice. Fenelova istražuje, pa i produbljuje, posledice iskorišćavanja žena i podseća kako je društvo uglavom na muškoj strani, a krivica relativizovana.

Otkako je, pre tri godine, zaživeo #MeToo pokret, o čemu je Kultur!Kokoška pisala, tema seksualnog zlostavljanja sve više zaokuplja pažnju javnosti – pa i poslovično uspavane srpske, jer se za ovakva dela sumnjiče istaknuta lica iz našeg sveta glume i politike. Konačno postaje sve jasnije kako se ova vrsta zlostavljanja ne tiče samo vinovnika i žrtve, već dotiče sve ljude u njihovoj blizini. No, sakrivši poruku filma iza jarkih boja, nalik onim sa Instagram filtera, te iza vrlo zanimljive uloge alkohola (“ionako su oboje bili pijani” vrste razmišljanja), kao i iza prepoznatljivih, laganih, pop pesama, Fenelovoj je pošlo za rukom da osvetnički motiv glavne junakinje ostane misterija. Radnja je, tako, klupko koje se polako odmotava, jer u jednom trenutku film deluje i kao romantična komedija, a žanrovi se zapravo mešaju koliko i uloge koje Kasandra menja, od ranjene osobe do sociopate.

Keri Maligan tumači lik osvetnice nad nizom naizgled nepovezanih uspešnih ljudi, a ono što je perspektivnu studentkinju medicine dotle dovelo jeste posledica nečije zabave, koja je prerasla u tragediju i neko njoj neizmerno drag je nastradao. To je događaj koji Kesi ne može (ili ne želi?) da prevaziđe, pa sprovodeći svoju vendetu ne bira sredstva, iako joj ljudi oko nje godinama ponavljaju kako život ide dalje.  Ti isti ljudi ponekad jednostavno niti slušaju, niti čuju druge, a kad se ispostavi da je za neke stvari prekasno, nastave dalje, kao da se ništa nije dogodilo. No, kako se Žena koja obećava bliži kraju, tako se njena osveta, misija zapravo, čini sve neizbežnijom i opravdanijom, a Maliganova se, zahvaljujući inteligenciji, lukavosti i transformacijama u ulozi Kesi, zasluženo našla u trci za Oskara.

Film poseban akcenat baca na ponašanje onih, u stvarnom svetu naizgled finih, momaka, jer nisu samo loši momci – loši. Podrška koja ponekad postoji, kada je potrebno prikriti zlodelo, je ne samo veća od podrške žrtvama, već ovo drugo može i da izostane, a tu pitanje pola ne mora da igra nikakvu ulogu. Naime, mnoge žene štite svoj položaj i karijeru, takođe, pa Žena koja obećava ni njih ne štedi. Potvrda dolazi kroz jedan zanimljiv susret. Kasandra je ostala prazna iznutra i takva je godinama, sve dok se ne sretne s nekadašnjim kolegom, Rajanom, koga igra Bo Barnam. Nakratko se čini kako će se stvari za nju promeniti, ali čak i jedan uspešni dečji hirurg nije osoba bez mrlje. Niko i nije, što Kesi u jednom trenutku shvata, kada bude suočena s nečijim pokajanjem, kada joj uspeva i da oprosti. Samo, njena osvetnička misija se u tom trenutku ipak nije mogla zaustaviti.

#MeToo pokret je najviše usmeren ka ljudima iz sveta glume i medija, što je tema filma Asistentkinja. Žena koja obećava podseća i na druge žrtve i zlostavljače, one iz komšiluka, najčešće neprimetne. A podseća i da je seksualno zlostavljanje problem celog društva;  Kesi ima čitav spisak onih kojima želi da se osveti, osobama koje su na različitim položajima. Fenelova upravo tako dodatno ogoljava posledice seksualnog zlostavljanja i okretanja glave od istog, jer riba smrdi od te iste glave. Ovim ostvarenjem podvlači da se bilo koji vid te vrste zlostavljanja, ne isključivo silovanje, ne završava činom između žrtve i počinitelja. Nažalost i naprotiv – time tek počinje. Hrabar film, kome pored sve gorčine uspeva da bude i izuzetno zabavan.

The post Žena koja obećava – Jedna ne tako hladna osveta appeared first on Kultur!Kokoška.

Stakleni hotel – Emili Sent Džon Mandel

Pandemija se spominje samo jednom, što je dosta dobro. Preuzeto sa carobnaknjiga.rs

Emili Sent Džon Mandel je postala poznata pre sedam godina zbog knjige Stanica jedanaest koja je opisivala iznenadnu pandemiju i njene posledice. U želji da izbegnem previše realne scenarije, danas vam preporučujem drugu knjigu Mandel koja vas neće traumatizovati – sem ako niste uključeni u proneveru novca, onda pređite na sledeću preporuku.

Kada na prozoru skupog hotela osvane zloslutni grafit – „Zašto ne progutaš slomljeno staklo?“ – nekolicina ljudskih puteva se zamrsi. Melanholična Vinsent nekako ulazi u neočekivanu vezu sa milionerom Džonatanom Alkaitskom (kome je grafit verovatno i upućen), dok njen polubrat Pol biva otpušten zbog incidenta i odlazi svojim putem. Knjiga opisuje njihove životne puteve, odluke i posledice. Mandel i najsporednije likove čini živopisnim, dok oni glavni uspevaju da nas potpuno hipnotišu. Mada je u centru dešavanja finansijska pronevera, ova knjiga je sve samo ne suvoparni narativ o ekonomskim procesima. Stakleni hotel je empatična priča o odgovornosti. S jedne strane, Mandel pripoveda o neobičnim ljudima u još neobičnijim okolnostima, ali sa druge uspeva da nas natera da se bespovratno povežemo sa Vinsent i Polom. Pa ko od nas nije napravio baš glupu grešku nekad i probao da se nosi sa posledicama tako što npr. promeni identitet ili se baci sa broda?

Dejzi Džouns i šestorka – Tejlor Dženkins Rid

Ko je dizajnirao ove korice, samo želimo da razgovaramo? Preuzeto sa laguna.rs

Ako biste radije da ovog leta čitate neku laganiju knjigu, možda će vam više leći Dejzi Džouns i šestorka. Iza neprivlačnih domaćih korica zapravo leži priča o muzici, ljubavi i, najviše od svega, čistom rokenrolu. Ako i dalje preslušavate ovogodišnje pobednike Eurosonga i vičete „Rokenrol nije mrtav“ dok svirate vazdušnu gitaru, preporučujem vam da zavirite u ovaj roman. Knjiga je napisana kao dokumentarac, što verovatno zvuči čudno, ali je istinito – radnju pratimo kroz intervjue sa članovima fiktivnog rok benda, te je jako lako sva dešavanja i scene videti kao film u glavi.

Očito inspirisan izvesnom stvarnom grupom čija su karijera i muzika obeležene ljubavnim skandalima, ovaj roman nam opisuje rođenje, život i smrt rok sastava. Dejzi Džouns i Šestorka je bend sačinjen od, iznenađujuće, solistkinje Dejzi, predodređene da postane zvezda, i – pogodili ste – Šestorke, već poznatog benda sa harizmatičnim Bilijem Danom na čelu. No, ovaj roman je više od pukog seksa, droge i rok‘n‘rola jer svedoči o jednom dobu i muzici koja nas i dalje opija, kao i o intrigantnim likovima na koje ćete urlati, za koje ćete navijati, i koje ćete voleti u isto vreme. Najbitnije od svega, ne spominje se nikakva pandemija.

Preporučuje Anja Zlatović

Sputnik ljubav – Haruki Murakami

Ovo je prvo Murakamijevo delo objavljeno na srpskom, u izdanju Geopoetike. Deo naslova deli ime s prvim veštačkim satelitima, što je metafora za ljudsku čežnju, oličenu u psu Lajki i pitanjem u šta je pas gledao „u toj beskrajnoj samoći svemira”? A čežnja, u svom najopštijem smislu, na drugom kraju sveta, u Japanu, poprima obrise dublje nego što je moguće zamisliti pre upoznavanja sa ovim sjajnim piscem. Naime, Murakamijev Japan nije Japan kao svetsko privredno čudo i postojbina samuraja ili zemlja iz koje je svet zahvatila mange/anime manija. On se u mnogome oslanja na zapadnjačku popularnu kulturu, pa je tako svoje najpoznatije delo, Norveška šuma, naslovio po pesmi Bitlsa. Njegovi junaci su ljubitelji umetnosti i samoće.

Glavni junak, K., mladi učitelj, zaljubljuje se u Sumire, koja ima poriv da postane pisac. No, ona razvija emocije prema Mju, poslovnoj ženi u kasnim tridesetim, pa Sputnik ljubav prerasta u neobičan ljubavni trougao. Postaje njena asistentkinja i prati je na zabačeno grčko ostrvo, gde u jednom trenutku – nestaje. Ovde pisac pribegava još jednom svom prepoznatljivom elementu: njegove priče su gotovo uvek pomalo ovde, a pomalo negde tamo, ali nije lako reći gde se završava stvarnost i počinje nadrealno… Jer su granice ljubavi, strasti i erotike podjednako upitne. Tu se K. upušta u detektivsku potragu gde pisac evocira jednog od svojih neskrivenih favorita, Rejmonda Čendlera. Budući da je veliki deo života proveo izvan Japana, Murakami je odličan poznavalac drugih kultura, pa ako ovog leta ne idete na more, skočite do Grčke kroz ovaj roman; čak i bez dobrodošlice.

Činilo se da ostrvo na koje sam se uputio nije bilo toliko popularno kao turističko mesto, jer sam na brodu uočio tek pokojeg turistu. Većina putnika su bili meštani, uglavnom starci, koji su otišli do grada da pozavršavaju svoje svakodnevne poslove. (…) Svi su, kao po dogovoru, imali duboke bore i bezizražajna lica. Kao da su im nemilosrdno sunce i težak fizički rad s lica oduzeli svaki izraz osećanja.

Preporučuje Andrija Mihajlović

Moja porodica i druge životinje – Džerald Darel

Prvi deo Krfske trilogije Džeralda Darela, Moja porodica i druge životinje, možda je među očiglednijim izborima za leto, bez obzira na to putujete li u Grčku ili ne. Mlađi brat čuvenog Lorensa Darela počeo je da se bavi pisanjem prvenstveno humorističke autobiografske proze kako bi finansirao svoje prirodnjačke ekspedicije. U svojim najpoznatijim delima, osim priča o porodici Darel, najviše se bavi upravo različitim životinjama koje je susretao i proučavao kada je od svoje desete godine živeo na Krfu.

Iako bi knjiga trebalo da je satkana od stvarnih događaja, onakvih kakvi su ostali u Darelovom sećanju, on neobjašnjivo izostavlja činjenicu da je na Krfu sa porodicom Darel živela i Lorensova supruga, mada se ekstenzivno i uglavnom sa neodobravanjem bavi društvenim životom svog najstarijeg brata. Međutim, od porodice i njihovih nesuglasica ipak su interesantnije druge životinje i čista dečja radoznalost sa kojom im prilazi mali Džerald Darel, bez obzira na to da li su u pitanju škorpije ili kornjače. Ova knjiga vas možda neće sprečiti da i ovog leta svoj najbolji repertoar psovki upućujete komarcima, ali ćete zahvaljujući njoj verovatno početi da više cenite živi svet koji nas okružuje. Moju porodicu i druge životinje, kao i drugi deo trilogije – Ptice, zveri i rođaci, kod nas je objavila izdavačka kuća Hoplit.

Beatlebone – Kevin Beri

Fiktivne priče o stvarnim ličnostima verovatno su jedan od najizazovnijih žanrova u književnosti, a zadatak postaje još teži kada kao glavnog lika odaberete nekoga toliko popularnog kao što je Džon Lenon. Upravo je to učinio Kevin Beri u knjizi Beatlebone koja je smeštena u 1978. i govori o Lenonovoj potrazi za ostrvom nadomak Irske koje je impulsivno kupio krajem šezdesetih, na vrhuncu slave Bitlsa. Jedanaest godina nakon kupovine nenaseljenog ostrva (a šta ste vi radili sa 26?), Lenon se bliži četrdesetoj, upada u kreativnu blokadu i zaključuje da mu je potrebna samoća i terapija vrištanjem (uviđavno od njega da kao lokaciju za to odabere pusto ostrvo). Međutim, dolazak do ostrva teži je nego što je očekivao i Lenonovo putovanje postaje zaista magično i misteriozno, istovremeno frustrirajuće i katarzično. Mahom sačinjen od dijaloga, roman Beatlebone pun je jezičkih vratolomija koje zahtevaju koncentrisano čitanje za puno uživanje, ali ukoliko ovog leta uspete da pobegnete na svoju verziju Lenonovog ostrva, biće vam odličan pratilac.

Preporučuje Milica Joksimović

The Fran Lebowitz Reader, Fren Lebovic

Iako svako leto odlučujem da se posvetim čitanju ili ponovnom čitanju nekog kapitalnog dela poput U potrazi za izgubljenim vremenom i onda ne pročitam ništa ili jako malo toga, ovo leto je drugačije i kao i neka od najbolje provedenih leta odlučila sam da makar deo njega posvetim čitanju onoga što bismo na engleskom nazvali non-fiction, a u ovom slučaju, preciznije, na srpskom – esejistike.

Nakon gledanja odlične dokumentarne serije Pretend It’s a City u režiji Martina Skorsezea, gde njegova prijateljica i pisac Fren Lebovic i on pričaju o životu u Njujorku, odrastanju, muzici, ispresecani arhivskim televizijskim snimcima, odlučila sam da pročitam nešto što je Lebovic napisala i dokopala The Fran Lebowitz Reader, knjige koja obuhvata oba (i jedina, ako izuzmemeno jednu knjigu za decu) njena dela, Metropolitan Life i Social Studies. Nažalost, nijedna od ovih zbirki nije prevedena na srpski, a Lebovic je postala poznata i po višedecenijskoj kreativnoj blokadi, tako da je pitanje kad ćemo je čitati u nekom domaćem izdanju, ali ko zna!

Ono što eseje u obe ove zbirke čini posebnim je upravo Fren Lebovic, njen britak humor i jezik, i to što, uprkos tome što su neke od tema o kojima piše zastarele, ovi eseji i dalje uspevaju da budu više od špijunki za gledanje u prošlost. Lebovic takođe uspeva, kao što se vidi i u Pretend It’s a City, da u isto vreme bude kritizer svih i svega i satiru dovede do nivoa umetnosti, ali i da između redova te principijelne satire i cinizma, pokaže i zašto piše, zašto baš tako piše, i dozvoli da, kad treba, provire i ljudskost i toplina.

Preporučuje Anja Baudisch

Naslovna ilustracija: Manuel Baudisch

The post Letnje preporuke za čitanje appeared first on Kultur!Kokoška.

Stari Rim – velelepna civilizacija najjačeg carstva u istoriji, kolevka akvadukta i pakao za žene. No, ako vas nevolja nekako nanese pa se zadesite u starom Rimu i slučajno ste žena, ne brinite !Kokoška je spremila vodič kako da vas ne prognaju, ne zakopaju žive i kako da vas, možda, čak i povremeno poštuju.

1. Budite religiozne. Vaša javna uloga kao žene može da se najbolje (…ili jedino) izrazi kroz vašu religioznost. Dobra žena treba da učestvuje u religioznim festivalima, procesijama i obredima. Na primer, jedine žene koje zaslužuju ikakve privilegije u Rimu su vestalke – sveštenice device koje se biraju dok su deca da bi služile boginji ognjišta, Vesti, i čuvale njen plamen. Za razliku od bilo koje druge žene u Rimu, one mogu da žive kao normalni ljudi: glasaju, poseduju svoju zemlju i odlučuju same, bez oca i muža, šta će da rade u životu. Sem ako je ta odluka da imaju seks, jer u tom slučaju…
2. Pazite da vas ne sahrane žive. Vestine device moraju biti – pogodili ste! – device. U slučaju da se posumnja da su vestalke učestvovale u koitusu, moraju se zatvoriti da porazmisle o svojim delima. U dvoranu u zemlji. Bez hrane. Drugim rečima, one se žive sahranjuju.

   S druge strane, ako preživite službu, ne zakopaju vas živu, i slično, možete se penzionisati ko gospođe bez zaveta čednosti! Naravno, ni jedan muškarac ne želi „matoru“ ženu koja ne može da ima decu, ali će vas maaalko izvaditi ugled vestalke. Malko.

   Sveštenice-device oko Vestinog plamena, uživaju u životu dok ne budu sahranjene žive. Preuzeto sa thehistorianshut.com

3. Ako mislite da će vas spasiti što ste careva ćerka, hah! Neče.
   Julija Starija, prognana zbog kurvarluka. Preuzeto sa www.timetravelrome.com

   Nemojte biti seksualno aktivne i uživati u tome. Zapravo, nemojte uopšte biti seksualno aktivne van braka. Za ovo se posebno postarao prvi car, Avgust, koji je doneo zakone o mOrAlU i čEdNoStI koji nalažu da žena ne sme da se jebe ni sa kim ko joj nije muž, jer u suprotnom muž ili otac mogu da je ubiju na licu mesta. Ako mislite „Ma šalio se on” – ne, nije. Avgust je bukvalno prognao jedino dete, ćerku jedinicu, na pusto ostrvo zbog jebuckanja. Ipak, nije je ubio! I to je nešto, zar ne?

4. Čuvajte svoju reputaciju ko oči u glavi. Ženska reputacija je najbitnija stvar koju žena ima i mora biti potpuno neokaljana. Za više informacija, pogledajte savet br. 3. ili, manje-više, bilo koji drugi savet.
5. Nemojte plakati na sahranama. Ozbiljno, postoje zakoni koji vam ovo zabranjuju. Žensko pokazivanje žaljenja je opasno i može navuče čemer i jad na sve. Takođe, nemoralno je. Zašto? Jer je većina stvari koje žene rade prosto nemoralna.
6. Budite voljne da se udajete i razvodite kako vaš otac/muž/imperator to želi. Žena služi da se uda, rodi decu i nastavi mušku liniju. Otac je bog i batina i on određuje za koga se žena udaje, ne bi li obezbedio povezivanje svoje moćne porodice sa još moćnijom porodicom. Ako se pojavi ko moćniji, žena se razvodi i udaje ponovo. Rimski senatori, vojskovođe i ostali moćnici često žene dele kao gaće, pa tako Avgust svoju ćerku po volji razvodi od jednog muža da je uda za svog najboljeg druga, a onda je potom udaje za svog posinka, jer što da ne. Sam Avgust se za svoju ženu Liviju oženio kad ju je video trudnu, i naredio joj da se razvede od muža i venča za njega. Romantika nije mrtva!
7. Udajte se mlade. Ne, još mlađe. Još mlađe. Rimljanke se neretko udaju pre dvanaeste godine. Možda vam to zvuči skandalozno, ali imajte u vidu da ćete verovatno umreti do tridesete, verovatno na porođaju.
8. Nemojte imati posede. Nemojte voditi javni život. Nemojte piti vino. Nemojte držai govore u javnosti. U suštini, sve što mislite da možete – nemojte.
9. U slučaju da želite karijeru, budite siromašne. Jedine žene koje imaju javni život su one koje moraju * šokantno * da rade za život. One najčešće rade kao prodavačice, zanatlijke, babice, dojilje, ili na polju.

   Naravno, i dalje uz to morate voditi domaćinstvo i udovoljavati suprugu i rađati decu, što morate ionako raditi ako ste žena u bilo kom istorijskom periodu.

   Čestitamo, pozvane ste na antički žur! Preuzeto sa vindolanda.csad.ox.ac.uk

10. Društveni odnosi su vam jako bitni. Setite se da vi služite mužu da podignete reputaciju i da održavate odnose sa drugim bitnim i nebitnim ljudima. Zbog toga, budite dobra domaćica, organizujte proslave i zovite prijateljice (obavezno poželite najbolje njihovim muževima). Prva pozivnica za rođendan je nađena baš u starom Rimu, i u njemu Klaudija Severa zove Sulpiciju Lepidinu na proslavu.
11. Podržavajte svog muža i oca. Uvek.
12. Ne mešajte se u politiku. Žene koje se mešaju u politiku su često opisane kao nezadovoljne u ljubomorne ženturače. Čak je i dečacima zabranjeno da prisustvuju senatorskim skupljanjima da ne bi to preneli svojim majkama. Mislite da su ljudi podržavali Fluviju, ženu Marka Antonija, kada je podigla ustanak? Napravno da ne! Smejali su joj su se u senatu! Ali ako se ipak mešate u politiku, budite nobles. Kao Fluvija, ili Hortenzija, koja je okupila Rimljanke da protestuju protiv toga što im se uzima novac u svrhe očuvanja republike.
13. No, čak iako ste plemkinja koja se meša u politiku, budite spremna da patite i/ili umrete. Fluvija je umrla pod nerazjašnjenim oklonostima u Grčkoj. Porcija, Brutova žena, je ritualno izvšila samoubistvo nakon što su njen muž i otac učinili isto. Marcija Servilija Sorana je optužena da je pomagala svom ocu, senatoru, protiv tiranina Nera te je – pogodili ste – ubijena.

    Samo izgledajte savršeno, ali se nemojte mnogo truditi. Preuzeto sa thegreatcoursesdaily.com

14. Vodite računa o svom izgledu. Prava rimljanka treba da bude sređena i čista. Žene imaju svoja zajednička kupatila, vole da se sređuju, nose nakit i farbaju kosu. Ovidije daje gomile saveta ženama u vezi sa izgledom – moraju se brijati i, ako imaju tamne zube, bolje da se smeju zatvorenih usta! Bogate žene moraju imati razvijenu rutinu brige o koži, što je mnogo komplikovanije kad nemate YouTube i DM u komšiluku. Meka koža znači zdrava žena znači mnogo dece. Olovo je navodno super za kožu (mada se žene koje su umrle od trovanja i ne slažu baš s time).
15. …ali nemojte da vodite računa o izgledu previše. Ako previše pazite na svoj izgled, znači da ste previše neskromne. Previše šminke znači da ste jeftine, a to se može, nedobog, povezati sa savetom br. 3. Kako mudri Ovidije, očigledni poznavalac žena kaže, muškarci ne žele da znaju zašto je ženama koža bela, bitno da jeste.

    Prosečan dan unesrećene žene u antičkom Rimu. Preuzeto sa https://kashgar.com.au

16. Ako niste nobles, ili niste zvanična građanka Rima, bacite oko na legionare. Legionari, naročito oni na stabilnim pozicijama, su dobar izvor prihoda i finog statusa. Žene legionara često prate kampove legionara, mada ima onih koje bace oko na nevenčane legionare pa ih prate okolo u nadi da će da ugovore fin brak.
17. Ako završite kao prostitutka, trudite se da ne budete i robinja. Hijerarhija postoji i ovde – tu su elitne prostitutke koje rade u bogatim bordelima i uslužuju plemićku klijentelu, prostitutke za raju, i robinje, koje imaju prava koliko i prosečna fotelja (ili manje). Ako radite sa uglednim Rimljanima, šanse su da ćete dobiti poklone i, bitnije, moć.

    Felix, bene futues – Srećniče, dobro si jebao. Preuzeto sa ancientgraffiti.org

    Pracija, prostitutka visokog društva, je toliko očarala Kategusa da on više ništa ne radi bez njenog odobravanja, čak ni upravljanje armijama. Stoga, radite na svom marketingu! Crtajte lukrativne grafite kao promociju da hvale vaš rad, tipa onog u Pompeji – „Srećniče, dobro si jebo!“.

The post Kako preživeti u starom Rimu ako ste žena? appeared first on Kultur!Kokoška.